Knjiga: "Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Izvod iz knjige ''Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Ako se zapitamo, da li su rasprodajom preduzeća u bescenje, država i banke naplatile svoja potraživanja – pouzdano se može reći, veoma malo. Dakle, ni država ni banke nisu naplatile potraživanja. Epilog svega toga jeste, da je veoma malo ostalo od prave srpske države – onakve kakvu građani zaslužuju – a od srpskih banaka nije ostalo ništa, jer su uništene po istom scenariju kao i ostala privreda.

Zatim, ako se zapitamo da li je neko odgovarao za uništenje privrede i za učinjene ekonomske zločine – odgovor je negativan, a posledice su katastrofalne i osećaju se u svim segmentima društva. Umesto da je država podržala obnovu i razvoj svojih fabrika, ona subvencioniše i plaća radna mesta koja se otvaraju putem takozvanih direktnih stranih investicija, a to su proizvodnje sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta.

Pod velikim i značajnim privrednim sistemima podrazumevaju se subjekti (preduzeća, korporacije i ostali organizacioni oblici privrednih subjekata) koji imaju zaokruženu ekonomsko-tehnološku i proizvodnu celinu, sa ljudskim resursima osposobljenim za proizvodne, naučno-istraživačke i razvojne aktivnosti u okviru određene grane delatnosti i koji uz to imaju značajnu ulogu u razvoju nacionalne ekonomije, nezavisno od njihovog organizacionog i vlasničkog oblika.
Uglavnom, značajni privredni sistemi su oni privredni subjekti koji su dugogodišnjim radom stvarali i afirmisali proizvodne brendove na domaćem i međunarodnom tržištu i koji bitno doprinose ekonomsko-tehnološkom razvoju zemlje. Pored toga što su oni generatori razvoja nacionalne ekonomije, oni su i važne poluge putem kojih država može ostvarivati uticaje u međunarodnoj zajednici.

Nadalje, treba napomenuti da se ekonomska snaga i prepoznatljivost države u međunarodnoj zajednici, ne ogleda se samo po broju stanovnika, po površini teritorije i po visini BDP, već i po snazi velikih privrednih sistema, odnosno po participaciji njihovih brendova na svetskom tržištu. Zbog toga, ekonomski patriotizam mora biti konstitutivni element unutrašnje i spoljne politike države. Proizvodni brendovi se ne stvaraju preko noći, već naučnim i sistematskim aktivnostima u dužem vremenskom periodu i oni čine nacionalno bogatstvo.

Privredni razvoj može se ostvarivati samo putem dobro organizovanih privrednih sistema zato što:
– Veliki privredni sistemi su generatori razvoja nacionalne ekonomije.
– Zatim, jedino veliki privredni sistemi mogu stvarati nacionalne brendove.
– Samo veliki sistemi imaju kooperantski potencijal za razvoj malih i srednjih preduzeća.
– Veliki sistemi su nosioci tehnološkog razvoja, obrazovanja i tehnološke kulture.
– Nadalje, samo putem velikih i dobro organizovanih privrednih sistema mogu se ostvarivati dobri rezultati na svetskom tržištu.
Privredni sistemi sa svojim brendovima, koji imaju značajno učešće na domaćem i međunarodnom tržištu, su pravi ekonomski ambasadori.

Država bez nacionalnih brendova je bezimena država.

Nije teško oceniti zašto su uništavani, zašto se i dalje nastavlja pustošenje ostataka od velikih privrednih sistema i njihovih brendova. To je isključivo i samo zato, što su veliki privredni sistemi velika prepreka neoliberalnom imperijalizmu. Na primer, Srbija ne sme proizvoditi traktore kao svoj brend (IMT i IMR), ali može proizvoditi male snopove od žičica različitih boja sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta (manufakturna proizvodnja) za traktore u nekim tuđim zemljama.Poražavajuća istina!

Nadalje, Srbija ne sme imati svoje trgovinske lance i svoje banke, jer su te delatnosti namenjene stranim subjektima. Očito je da svetski moćnici smatraju da Srbija treba da bude bezimena država, bez tehničko-tehnološkog razvoja i bez svojih brendova. Takođe, njeni građani se ,,osuđuju” da budu samo potrošači tuđih proizvoda i pokorni gladijatori u firmicama koje se instaliraju putem takozvanih stranih direktnih investicija, čiji je osnovni cilj eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa.
Postavlja se logično pitanje, da li Srbija kao država može opstati, a kamoli da se razvija, putem stranih direktnih investicija? Zatim, da li se putem tuđih satelitskih pogona može postići puna zaposlenost građana? Iako se političari hvale sa otvaranjem nekih pogona pod imenom SDI, nezaposlenost građana je sve veća i veća.

Koji će to subjekti biti generatori nacionalnog razvoja kada se u potpunosti unište ostaci značajnijih privrednih sistema? Nadalje, koji su to brendovi koji mogu biti srpski ekonomski ambasadori na svetskom tržištu i koji mogu imati imidž srpske lične karte? Da li ,,Fiat” – makar bio proizveden i u Kragujevcu – može biti srpski ekonomski ambasador? Koji su to privredni sistemi koji mogu biti važne i uticajne poluge u međunarodnoj zajednici? Na sva pitanja, odgovori su negativni. Stoga se nameće potreba i imperativ budućim vladama da se ostaci od svih privrednih sistema moraju revitalizovati i obnoviti.

Odmah posle srpske oktobarske revolucije, svi su značajniji privredni sistemi proglašeni za gubitaše i za neperspektivne privredne subjekte. Nešto vrlo slično dešava se i danas. Naši vazali su isticali da se srpska industrija ne može obnoviti, jer da zemlja nema realne prirodne, finansijske a ni ljudske resurse za proizvodnju te da naša industrija ne može ni postići konkurentnost na svetskom tržištu. Zbog toga su zagovarali samo privredne delatnosti iz oblasti usluga, bez oblika materijalne proizvodnje. Međutim, i takvu su politiku ubrzo demantovali, jer su pored industrije, uništili sve domaće trgovine, domaća osiguravajuća društva i domaće banke.
Znači, trebalo je po scenariju neoliberalnog globalizma uništiti sve što je srpsko i što može biti neka prepreka u implementaciji instrumenata globalizacije.