Knjiga: "Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Izvod iz knjige ''Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Ako se zapitamo, da li su rasprodajom preduzeća u bescenje, država i banke naplatile svoja potraživanja – pouzdano se može reći, veoma malo. Dakle, ni država ni banke nisu naplatile potraživanja. Epilog svega toga jeste, da je veoma malo ostalo od prave srpske države – onakve kakvu građani zaslužuju – a od srpskih banaka nije ostalo ništa, jer su uništene po istom scenariju kao i ostala privreda.

Zatim, ako se zapitamo da li je neko odgovarao za uništenje privrede i za učinjene ekonomske zločine – odgovor je negativan, a posledice su katastrofalne i osećaju se u svim segmentima društva. Umesto da je država podržala obnovu i razvoj svojih fabrika, ona subvencioniše i plaća radna mesta koja se otvaraju putem takozvanih direktnih stranih investicija, a to su proizvodnje sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta.

Pod velikim i značajnim privrednim sistemima podrazumevaju se subjekti (preduzeća, korporacije i ostali organizacioni oblici privrednih subjekata) koji imaju zaokruženu ekonomsko-tehnološku i proizvodnu celinu, sa ljudskim resursima osposobljenim za proizvodne, naučno-istraživačke i razvojne aktivnosti u okviru određene grane delatnosti i koji uz to imaju značajnu ulogu u razvoju nacionalne ekonomije, nezavisno od njihovog organizacionog i vlasničkog oblika.
Uglavnom, značajni privredni sistemi su oni privredni subjekti koji su dugogodišnjim radom stvarali i afirmisali proizvodne brendove na domaćem i međunarodnom tržištu i koji bitno doprinose ekonomsko-tehnološkom razvoju zemlje. Pored toga što su oni generatori razvoja nacionalne ekonomije, oni su i važne poluge putem kojih država može ostvarivati uticaje u međunarodnoj zajednici.

Nadalje, treba napomenuti da se ekonomska snaga i prepoznatljivost države u međunarodnoj zajednici, ne ogleda se samo po broju stanovnika, po površini teritorije i po visini BDP, već i po snazi velikih privrednih sistema, odnosno po participaciji njihovih brendova na svetskom tržištu. Zbog toga, ekonomski patriotizam mora biti konstitutivni element unutrašnje i spoljne politike države. Proizvodni brendovi se ne stvaraju preko noći, već naučnim i sistematskim aktivnostima u dužem vremenskom periodu i oni čine nacionalno bogatstvo.

Privredni razvoj može se ostvarivati samo putem dobro organizovanih privrednih sistema zato što:
– Veliki privredni sistemi su generatori razvoja nacionalne ekonomije.
– Zatim, jedino veliki privredni sistemi mogu stvarati nacionalne brendove.
– Samo veliki sistemi imaju kooperantski potencijal za razvoj malih i srednjih preduzeća.
– Veliki sistemi su nosioci tehnološkog razvoja, obrazovanja i tehnološke kulture.
– Nadalje, samo putem velikih i dobro organizovanih privrednih sistema mogu se ostvarivati dobri rezultati na svetskom tržištu.
Privredni sistemi sa svojim brendovima, koji imaju značajno učešće na domaćem i međunarodnom tržištu, su pravi ekonomski ambasadori.

Država bez nacionalnih brendova je bezimena država.

Nije teško oceniti zašto su uništavani, zašto se i dalje nastavlja pustošenje ostataka od velikih privrednih sistema i njihovih brendova. To je isključivo i samo zato, što su veliki privredni sistemi velika prepreka neoliberalnom imperijalizmu. Na primer, Srbija ne sme proizvoditi traktore kao svoj brend (IMT i IMR), ali može proizvoditi male snopove od žičica različitih boja sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta (manufakturna proizvodnja) za traktore u nekim tuđim zemljama.Poražavajuća istina!

Nadalje, Srbija ne sme imati svoje trgovinske lance i svoje banke, jer su te delatnosti namenjene stranim subjektima. Očito je da svetski moćnici smatraju da Srbija treba da bude bezimena država, bez tehničko-tehnološkog razvoja i bez svojih brendova. Takođe, njeni građani se ,,osuđuju” da budu samo potrošači tuđih proizvoda i pokorni gladijatori u firmicama koje se instaliraju putem takozvanih stranih direktnih investicija, čiji je osnovni cilj eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa.
Postavlja se logično pitanje, da li Srbija kao država može opstati, a kamoli da se razvija, putem stranih direktnih investicija? Zatim, da li se putem tuđih satelitskih pogona može postići puna zaposlenost građana? Iako se političari hvale sa otvaranjem nekih pogona pod imenom SDI, nezaposlenost građana je sve veća i veća.

Koji će to subjekti biti generatori nacionalnog razvoja kada se u potpunosti unište ostaci značajnijih privrednih sistema? Nadalje, koji su to brendovi koji mogu biti srpski ekonomski ambasadori na svetskom tržištu i koji mogu imati imidž srpske lične karte? Da li ,,Fiat” – makar bio proizveden i u Kragujevcu – može biti srpski ekonomski ambasador? Koji su to privredni sistemi koji mogu biti važne i uticajne poluge u međunarodnoj zajednici? Na sva pitanja, odgovori su negativni. Stoga se nameće potreba i imperativ budućim vladama da se ostaci od svih privrednih sistema moraju revitalizovati i obnoviti.

Odmah posle srpske oktobarske revolucije, svi su značajniji privredni sistemi proglašeni za gubitaše i za neperspektivne privredne subjekte. Nešto vrlo slično dešava se i danas. Naši vazali su isticali da se srpska industrija ne može obnoviti, jer da zemlja nema realne prirodne, finansijske a ni ljudske resurse za proizvodnju te da naša industrija ne može ni postići konkurentnost na svetskom tržištu. Zbog toga su zagovarali samo privredne delatnosti iz oblasti usluga, bez oblika materijalne proizvodnje. Međutim, i takvu su politiku ubrzo demantovali, jer su pored industrije, uništili sve domaće trgovine, domaća osiguravajuća društva i domaće banke.
Znači, trebalo je po scenariju neoliberalnog globalizma uništiti sve što je srpsko i što može biti neka prepreka u implementaciji instrumenata globalizacije.

Ekonomska kolonijalizacija Srbije

Istorija se ponavlja, a narod koji ne zna da izvuče pouke iz istorije, osuđen je da živi sa svim posledicama, jer kako se često kaže, istoriju pišu vetrovi. Meni deluje da u Srbiji istorija nikada nikoga nije naučila bilo čemu, i da je naš narod osuđen da doživljava istoriju nepredvidivu kao i vetrove.

Međutim, ono što se dešava u poslednje vreme, izgleda po svemu sudeći da je ponavljanje istorije. Mnogo puta u istoriji vlasti su izdale volju naroda, ali teško je u celoj istoriji naći primer da je volja naroda izdana tolikom brzinom i efikasnošću. Kako je naša Vlada odlučila da štedi na građanima Srbije i kako je direktno uslovljena Međunarodnim finansijskim organizacijama i Evropskom Unijom, nije ni čudo što se to sve desilo tako brzo. Kako su predstavnici Evropske Unije i svih ostalih organizacija jasno videli da imaju posla sa vrlo očajnim premijerom jedne zemlje u kojoj je sve na rasprodaji, napravili su tačno ono što bi svaki iskusni pregovarač u takvoj situaciji napravio – pritegli su ga, tražili su još, a juče ujutru su i dobili još! Unapred su u stvari dobili sve!

Ekonomska šansa Srbije svedena je na najmanji mogući nivo, jer je prokockala sve svoje prilike i sada je postala ekonomska kolonija – tačno ono za šta je već godinama bila i prevdiđena. Naš premijer se ili prepao puta u nepoznato ili je od samog početka bio nespreman i bez volje da zemlju povede u pravom smeru. Pred sobom je imao, doslovno pred sobom, veoma veliku podršku građana Srbije. A danas ti isti životi građana ogledaju se preživljavanjem, bedom i siromaštvom. Ne samo da je narod bio spreman za ''put u nepoznato'', već je i mislio da se na tom putu već nalazi. Međutim, ''EU porodica'' na čelu sa majkom Merkel ponela se prema ovoj Vladi veoma okrutno. Čak je i javna tajna da MMF, taj večiti simbol finansijske eksploatacije, kroji našu ekonomsku politiku. Ali, ''porodica EU'' ide još dalje i pristaje samo na ono što njoj odgovara. Na primer, usvajanje ''Rezolucije o Srebrenici'' u Evropskom parlamentu. Dovoljno da se pokaže ko je gazda Srbiji.

Naša Vlada nije čak ni nastojala da se odupre ovakvim merama, što je već samo po sebi tragično. Na ovaj način kažnjeni su svi građani Srbije i to na krajnje brutalan i bolan način. Iz strikno praktične perspektive, za srpski narod bilo bi bolje da nam je aktuelni režim odmah sve predočio i rekao da sve prihvata ili da uopšte nisu dolazili na vlast sa ovakvim namerama.

Nastupi premijera zapravo samo pokazuju sa kim ima posla. A to možemo opisati na sledeći način: vrlo moćni ljudi pogledaju vas u oči i kažu vam: U pravu ste po svim pitanjima o kojima govorite, ali svejedno biće onako kako mi kažemo! To je politika Evropske Unije. Tužno je to da je ovo tek početak i nije kraj. Berlin verovatno želi još, zadnji udarac. Situacija sa migrantima to jasno pokazuje.

Ali, Srbija je već izgubila. Srbija je poslala ekonomska kolonija. Srbija će izgubiti i svoj suverenitet, a Vlada Srbije kredibilitet. Srbija tretirana na ovaj način je poražena i okupirana. Kao i u slučaju drugih kolonija, zemlji će se uzeti njeno bogatstvo dok joj se u isto vreme nameće diktatorka kontrola. Srpski narod je izdan i sada je bitno da se što pre oporavi. Narod je nasamaren, stoga nije ni čudno zašto premijer stalno govori da odluke donosi ''u ime i za dobrobit građana''. Upravo dolazak ovog režima na vlast daje im legitimno pravo da to kažu jer ih je velika većina građana izabrala na izborima.

Građani Srbije ne smeju dugo biti zbunjeni. Potrebno je brzo se oporaviti od ovog šoka i nešto naučiti. Premijer ne govori istinu kada kaže da je svim svojim potezima spašavao građane i zemlju od još veće katastrofe. Nije on spašavao zemlju, spašavao je elitu, tajkune, a cenu za sve će platiti građani, robovska radnička klasa od koje se sada očekuje da prihvati samoubistvo.

Nakon mera štednje i opšte rasprodaje strateških i nacionalnih resursa, javnih dobara, naš spoljni dug će se smanjiti tek vrlo malo. Vladi Srbije nije ostalo puno prostora za manevar, osima činjenice da će se i dalje zaduživati i sve dublje tonuti u dužničko ropstvo, sve dok od Srbije ne ostane samo ime, grb i zastava.

Neki kažu da se Prvi svetski rat vodio puškama, Drugi tenkovima, a Treći se vodi ekonomskom kolonijalizacijom. Očigledno već živimo u vremenu kada se nekim novim načinima zauzimaju države.

''Čikaška škola'' Miltona Fridmana razara Srbiju

Prošlo je 40 godina od kada je „Čikaška škola“ predvođena neoliberalanim ekonomistom Miltonom Fridmanom, američkim korporacijama, Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom izvela šok-terapiju u Čileu. Prethodno je u puču, koji je izvela vojska generala Augusta Pinočea, ubijen demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende.

Odmah su rasprodati državni resursi, ljudi su pootpuštani sa posla, cene hrane, vode, struje, grejanja su se utrostručile, a plate ostale iste ili su devalvirale. Građani Čilea do osamdesetih godina, živeli su u bedi kao nikad u svojoj istoriji.

Bila je ovo prva „šok terapija“. Ista „terapija“ primenjena je potom i u Argentini, Urugvaju, Brazilu, Boliviji, a po padu Berlinskog zida – i u zemljama Istočne Evrope, Rusiji, kasnije i u nekoliko zemalja Azije, a na spisku su, naravno, i zemlje Balkana.

Cilj je uvek isti: sva moć odlazi u ruke korporacija, što na kraju i dovodi do situacije koju kolokvijalno nazivamo – „jedan odsto bogatih i 99 odsto siromašnih“, kao proces – bogati postaju još bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Srednja klasa je raslojena!

Nažalost, isti film, i pored mnogih upozoravanja, gledali smo i u Srbiji posle petooktobarskih promena. Među onima koji su upozoravali šta nas čeka ako nam makroekonomsku politiku kroje MMF i Amerika, nalazi se i profesor i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Stiglic, svojevremeno i potpredsednik Svetske banke. Tokom posete Beogradu 2001, posle sastanka s predsednikom vlade Zoranom Đinđićem, Stiglic je rekao za „Ekonomist magazin“.

– Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva. Do današnjeg dana niko se nije usprotivio, već po dolasku na vlast iznova je potpisivao novi aranžman sa MMF-om.

Najbolji, poslednji primer kako radi MMF dogodio se prošle godine kada je u pitanju poskupljenje struje. MMF je bio vrlo kategoričan: 15. april i tačka. Kad gazda (MMF) naredi, odluka se hitno mora sprovesti. Tako se i desilo.

Na ovom mestu primećujemo dve vrišteće nelogičnosti: prvo, uprkos vladajućoj dogmi o svemoćnom regulišućem tržištu, ovde nema ni slova o tržišnim razlozima poskupljenja; drugo, odluka o poskupljenju struje donesena je, očigledno, van Srbije. Treća nelogičnost je tadašnja samoreklamerska izjava premijera Aleksandra Vučića koja izaziva podsmeh: “Toliko su nam dobri pokazatelji da nam je prosto neprijatno”. Poskupljenje od 15 odsto ima, isto tako, neobičnu strukturu, kao što je neobičan i razlog koji je doveo do njega. Naime, po Memorandumu jedan deo, nešto veći, ići će EPS-u, a onaj drugi ići će direktno u budžet. Isti memorandum predviđa još jedno poskupljenje u junu ove godine, ali ono će se možda razmotriti ukoliko, da parafraziram Vučića, bude išlo toliko dobro da nam svima bude još neprijatnije.

O razlozima za ovo poskupljenje govorili su pojedinci iz Vlade, govorio je sam i Vučić na opskurnom takozvanom “srpskom Davosu”, odnosno Biznis forumu održanom na Kopaoniku, ali te se izjave međusobno često razilaze. Stoga, o pravim razlozima za ovu meru treba pitati one koji su na ovu odluku inspirisali, da ne kažem primorali Vladu Srbije koja je od poskupljenja zazirala ne iz altruističkih razloga, već zbog nepopularnosti ove mere. Šefica misije MMF Zuzana Murgasova za “IMF survey” kazala je kako je “Javni dug Srbije rastao velikom brzinom do veoma visokog nivoa. Smanjenje duga je prioritet, tako da su snažne akcije potrebne od samog početka”, prenosi RTS. Toliko su nam, naime, dobri ti pokazatelji.

Memorandumi i diktatori

Znači, stvar je u javnom dugu. Koliko je to daleko od proklamovanih dogmi po kojima tržište, samo tržište i njegovi zakoni regulišu cenu! U pitanju je intervencionizam koji je podignut na viši nivo od državnog, koji je vrlo indikativan, ne samo za Srbiju, već za sve one u čijem ambijentu neoliberalne mantre služe kao pokriće za svako pogoršanje životnog standarda i gubitak prava. Za samu Srbiju, čitav ovaj slučaj ima i jasnu političku poruku. Naime, od poslednjih izbora na kojima je Srpska napredna stranka pod Vučićevim vođstvom dobila apsolutnu većinu u Skupštini, deo građanski orjentisanih pojedinaca pokušava da organizuje nekakav opozicioni otpor oko ideje da je Vučić osoba koja donosi sve bitne odluke, skoro pa u autokratskom stilu.

Samo njegovo ponašanje u javnosti govori tome u prilog; on voli da ućutkuje, preti izbacivanjem, uopšte rečeno – voli da se postavlja kao kakav razredni starešina čvrste ruke. Posle ovog poskupljenja struje na koje je on, a i svi ostali iz Vlade, imao uticaja koliko i na poplave prošle godine stvara se jasnija slika. Reč je, dakle, o jednom – malo je reći drugorazrednom, jer se taj razred teško može označiti brojem – povereniku za efikasno sprovođenje odluka međunarodnih finansijskih i političkih struktura. Broj glasova koji je njegova lista dobila na izborima tu nije nikakvo olakšanje, naprotiv. Oni koji pritiskaju, sada imaju jasnu situaciju, tačnu adresu na koju se obraćaju i tu ne pomaže ni čudna Vučićeva koalicijska kombinatorika kada je posle izbora na kojima je mogao da formira Vladu samostalno, ipak krenuo u jednu od najčudnijih koalicija sa drugoplasiranima na izborima.

Zatim, način na koji će volja službenika MMF-a biti sprovedena je priča za sebe, isto tako ilustrativna. Dakle, sve proističe iz pomenutog Memoranduma. Memorandum koji potpisuje premijer sa bilo kim u Srbiji, kao ni u većini drugih zemalja, nema nikakvo pravno dejstvo.

Prosto, ne može EPS da podigne cenu na osnovu nekakvog memoranduma. Zato stvar treba ubaciti u nekakve zakonske tokove, a to je moguće samo ako se donese neki novi zakon ili izmeni neki postojeći. Upravo sada Ministarstvo finansija radi na pripremi izmena Zakona o akcizama, ti predlozi će proći na sednici Vlade, a onda će u Skupštinu na odlučivanje po hitnom postupku. Eto, tako se to radi. Eto, tome služe Vlada i parlament, tj. Skupština. Da prosto sprovedu u delo ono što je troje predstavnika – dvoje iz MMF i jedan iz Svetske banke – stavilo Vučiću pod nos na potpis. Eto, takvi su to diktatori i vlastodršci. Smejurija.

Ekonomski nadrilekari haraju po Srbiji

U svakom slučaju struja će opet poskupeti. To je, izračunali su vajni stručnjaci, prosečno oko 500 dinara po domaćinstvu. Od te sume, kažu, 200 ide direktno u budžet. Tih 200 dinara treba da, po rečima predstavnika Svetske banke u Beogradu, doprinese finansijskoj konsolidaciji, što opet treba da dovede do smanjenja siromaštva. Logika Svetske banke, tj. njenog predstavnika je da građani sami plaćaju svakog meseca svoj budući izlazak iz siromaštva. Otpuštanje koje se najavljuje i uopšte povećanje nezaposlenosti nemaju nikakve veze.

Menadžeri ove provenijencije obično ovakve sitnice ne uzimaju u obzir. A i zašto bi? Jer, kada se ispostavi da stvari ne idu onako kako su oni zacrtali uvek mogu da prebace odgovornost na “diktatora” Vučića, ili na sam narod koji je, znate već, iskvaren komunističkim navikama. Možda ovo i zvuči kao ironija, ali se previse puta dogodilo da bi bilo samo to. Uostalom, evo i Vučića kako sve češće jadikuje nad mentalitetom naroda.

Strujni udar MMF-a je gotova stvar. Evo, stanovnici Srbije imaju dovoljno vremena da počnu sa štednjom. Ostaje da se vidi koja je sledeća šok-terapija i ko će je prepisati. I sve tako do konačnog ozdravljenja – rešenja. A to ozdravljenje počiva na sve većem opterećivanju običnih ljudi, istih onih kojima je u ime tog ozdravljenja već umanjena plata ili penzija. Nije bilo dovoljno. Šta još mogu obični ljudi da učine za zdravlje države? Možda će neka genijalna faca iz neke finansijske nadzorne institucije doći na ideju da treba dati još i krv. Videćemo.

Evropska unija gleda na Srbiju kao na modernu koloniju u kojoj primenjuje najsurovije metode

Kroz istoriju u Evropskoj uniji (EU) postoji konstantna igra najvećih i najmoćnijih. Ta igra se uvek manifestuje u činjenici da je jedan deo država oduvek bio opterećen osvajanjem i kontrolom nam kolonijama. Imperijalističke potrebe su i kroz istoriju uvek imale ekonomsku komponentu, ali je tada prevladavala pohlepa za teritorijama kao simbolom moći, ugleda, nacionalnog ponosa i slično. Nagomilaganje i osvajanje teritorija danas nije primarni cilj EU. Razvijene zapadne zemlje više ne teže ka osvajanju teritorija, kao što je to bio slučaj, na primer, u 19. veku. Danas su imperijalistički ciljevi i potrebe samo modernizovani, što ćemo videti u nastavku teksta.

Građani Srbije moraju da znaju da ni kroz istoriju, Evropska unija nikada nije imala jednaku politiku prema svim narodima, a nikada je neće ni imati. Prema narodima srednje, istočne, jugoistočne Evrope njihova politika je oduvek bila proračunata, podla, ponižavajuća, prevarantska i uvek sa velikom dozom imperijalizma. Takvu politiku Evropska unija danas vodi prema Srbiji. Cilj politike EU prema Srbiji je politička, vojna i ekonomska dominacija i eksploatacija, a glavni pravci delovanja u ostvarenju tih ciljeva su preraspodela, tj. preotimanje prirodnih resursa i bogatstava, a potom političko, finansijsko, tehnološko i kulturno podčinjavanje.

Upravo ovakav današnji imperijalizam je najsuroviji oblik imperijalizma, a razlikuje se od onog u prošlosti samo u sredstvima i metodama ostvarenja – putem političkih, ekonomskih, finansijskih i tehnoloških ucena. Sa drugog aspekta gledano, takva politika je i EU u cilju njenog opstanka neophodna, jer zapadni kapital ima samo jedan cilj, a to je ostvarivanje i uvećanje dobiti. Ukoliko bi EU napustila takvu politiku, ovakav koncept bi se urušio. Zato je zapadnom kapitalu, ekonomska i finansijska ekspanzija osnovni cilj i uslov opstanka. Najsurovije metode Evropska unija danas primenjuje na Srbiju, posmatrajući je kao njenu koloniju.

Obmana broj 1. O slobodnom tržištu, slobodnoj trgovini i protoku kapitala

Jasno se vidi da postoji neka vrsta veze – sprege između korporacija i političkih lidera u razvijenim zemljama, odnosno vidi se nastavak stare imperijalističke politike razvijenih zemalja prema nerazvijenima. Imperijalistička ekspanzija tako podrazumeva ekonomsku i finansijsku ekspanziju, a neophodnost za to je slobodno tržište i slobodan protok finansijskog kapitala.

U potrazi za profitom, korporacijama u tom slučaju smetaju sve moguće barijere i one na sve načine nastoje da ih zaobiđu ili ucenama zahtevaju uklanjanje svih carinskih i fiskalnih barijera. Tako su se vremenom plasirale kampanje za tzv. slobodnu trgovinu, odnosno potpuno ukidanje svih nacionalnih prepreka koje bi zaštitile domaću ekonomiju. To je zapravo smisao stalnog isticanja prednosti ‘’liberalizacije’’ trgovine. Kako je Srbija prošla u ovom slučaju, može se najbolje videti potpisivanjem SSP-a, 2008. godine.

Današnji povici, moramo u Evropsku uniju, ne znače i više jedinstvenosti, bratstva, jednakosti, smanjenja ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i drugih razlika u Evropi, nego više slobode kapitalu, a samim tim i više nadmoći razvijenih prema nerazvijenima, odnosno i više resursa, bogatstava, tržišta za proizvode sumnjivog kvaliteta i jeftine radne snage – drugim rečima, savremeni oblik stvaranja kolonija.

Obmana broj 2. Evropska unija nam se predstavlja kao najbolja zajednica ikad na svetu

Zemlje u Evropi koje danas čine Evropsku Uniju su se uvek ujedinjavale u korist jednih, a na štetu drugih. Pravila Evropske unije napravljene su u skladu sa interesima kapitala i interesima najvećih i najmoćnijih. Ne postoji jedinstvena politika koja bi štitila interese svih. Mi danas imamo situaciju da se briselska administracija izdigla iznad tzv. evropskog društva. Stvorena je evro-elita uz pomoć kapitala koja promoviše vrednosti Evropske unije u kojoj je zaštićen isključivo kapital i interesi elitnih zemalja, a ne dugoročan razvoj zajednice evropskih naroda. Evropska unija je danas sve drugo, osim jedne jedistvene zajednice. Priče o dobru, ljubavi, međusobnom uvažanju, dugoročnom i kratkoročnom usklađenom razvoju svih članica ostao je samo san zanesenih evrofila, jer očito je da sve članice Evropske unije ne dele ni isti san, ali ni istu sudbinu.

U Evropskoj uniji previše toga ne valja da bi za sve narode predstavljala nešto dostojno, pravedno i iskreno. Nasuprot tome, razlike i nejednakosti između članica se sve više povećavaju, kao i suštinske uloge pojedinih članica. Razvoj jedne članice ostvaruje se na teret druge i tako u krug.

Razvijene članice Evropske unije bogate se, a nerazvijene sve više siromaše. Sprski narod mora da bude svestan ovih činjenica, a to je da se sve svodi na eksploataciju slabijih, povećanje siromaštva siromašnih i sa druge strane, uvećanje bogatstva bogatih. To je danas ‘’moralna’’ osnova na kojoj počiva Evropska unija. Istinskog razvoja ne može biti ni u jednom pogledu, ako ne počiva na napred navedenoj ‘’moralnoj’’ osnovi. Istinskog razvoja teško da će ikada i biti, jer na tom putu su prisutne brojne prepreke: pre svega, isključiva potreba za profitom, potom, žeđ za vlašću, i na kraju ona posebna i opasna napast zapadne kulture – napast dominacije, moći i nadmoći.

Jedinstvena Evropska unija, jedinstveno i slobodno tržište životno su opasni za male i nerazvijene zemlje. Srbija neće imati apsolutno nikakve šanse da se otrgne od tuđe dominacije niti će moći na bilo koji način da zadrži kontrolu nad svojom ekonomijom. Visoko razvijene zemlje su u sprezi sa svojim moćnim finansijskim i industrijskim korporacijama koje imaju apsolutnu prednost u trci na jedinstvenom i ‘’slobodnom’’ tržištu. Na taj način, gaze sve pred sobom.

Obmana broj 3. Ako uđemo u Evropsku uniju rešićemo sve naše probleme

Najveći deo srpske politike i deo građana Srbije misle da ćemo ulaskom u Evropsku uniju rešiti sve svoje probleme. To je potpuna laž. Sa druge strane, najveći deo naših problema je i nastao mantrom da ‘’EU nema alternativu’’. Lažne demokrate stvaraju sliku kako će se povećati životni standard, kako će se obezbediti radna i socijalna prava. Kako će država prihvatajući ‘’evropske norme’’ povećati svoju ulogu u brizi za građane, a smanjiti ulogu u vođenju interesa krupnog stranog kapitala. Pritom, zaboravlja se ono najbitnije. A to najbitnije je da je jedna nakaradna i zaostala doktrina – neoliberalna doktrina i neoliberalni koncept uvek do sada promovisan kao idealan sistem za društveno i ekonomsko uređenje EU, ali i sveta. U tom sistemu, tržište definiše glavne socijalne i političke odluke, dok država smanjuje svoju ulogu u ekonomiji, i time obezbeđuje stranim korporacijama potpunu slobodu kojima je ostvarivanje profita glavni cilj po svaku cenu. U tom sistemu, zagovara se da građanima treba dati puno manje, pre nego više socijalnih prava i zaštite, čime se opet radi u interesu kapitalu i kapitalističkim elitama na štetu radnika i celog stanovništva.

Obmana broj 4. Lažni evrofili u Srbiji stvaraju sliku kako je EU jedna skladna i idilična zajednica

Lažni evrofili ili namerno obmanjuju građane ili nikada ništa nisu pročitali, pa nam stoga serviraju priču kako je Evropska unija idilična zajednica koja se o svakom svoj članu nesebično brine. Međutim, pravilo neoliberalne doktrine je da onaj koji ne uspe da se ‘’prilagodi’’, ne treba i ne zaslužuje pomoć da preživi. Drugim rečima, onaj koji ne može da nauči da leti, treba ga naučiti kako se pada. Uh, koliko smo kao država i društvo imali takvih padova. Mislim da se decenijama od toga nećemo oporaviti.

Evropska unija da bi bila ono što evrofanatici danas žele da nam predstave mora biti podčinjena ideji slobode i dostojanstva izvan svih i svakakvih diktata, ucena i dominacije. Današnja Evropska unija svedena je na jednu ideologiju, a jedna ideologija uvek je nosila i nosi sa sobom diktaturu.

ISTINA: Šta je Srbija dobila pod parolom da Evropska unija nema alternativu?

Na putu u takvu zajednicu, koju već 17 godina podržavaju, pripremaju srpske političke, kulturne, socijalno-ekonomske ‘’elite’’, a taj put, čini mi se, blagoslovile su i versko-moralne ‘’elite’’, Srbija se našla na strašnom putu sa stalnim ucenama, pritiscima i uslovljavanjima.

Prvo što smo dobili je obavezna saradnja sa MMF-om, što znači da smo direktno toj instituciji kao i Svetskoj banci dozvolili da kreiraju našu ekonomsku politiku i da postavljaju vazale na vlasti koji će ispunjavati svaku njihovu želju. Srbija je time pristala da se strategija njene propasti nameće spolja, da se odluke o srpskoj ekonomiji i drugim politikama donose izvan zemlje i u korist drugih. Srbija je prihvatila insistiranje na otvorenosti tržišta i kapitala, usvojila je poguban model neoliberalizma. Time se odrekla mogućnostima korišćenja ekonomskih politika za podsticanje ekonomskog razvoja.

Potom je došlo do liberalizacije tržišta roba i kapitala, bez ikakve mogućnosti da se kontroliše uvoz, ali i strani investitori. Prepustili smo da nam preuzmu osnovnu polugu ekonomije, resursa, rudnih i ostalih bogatstava, bez obzira na poznatu činjenicu da se nijedna ekonomija na svetu nije razvila na osnovu stranih investicija, ali i činjenice da zemlja koja prepusti svoje resurse postaje kolonija. Omogućeno je i dopušteno jačanje interesa i prevlasti isključivo stranog kapitala.

Otvaranjem tržišta i slobodnom protoku kapitala, pristali smo i na deindustrijalizaciju ne radeći apsolutno ništa po pitanjima industrijske i poljoprivredne proizvodnje u vremenu kad se zemlje i društva razvijaju na industriji. Na taj način, Srbija je ispunila osnovni kriterijum Evropske unije, a to je da uništi svoju industrijsku proizvodnju, privatizuje sve što može da privatizuje, sa ciljem koji promoviše neoliberalizam, a to je da domaća privredna društva ne bi bila ili postala konkurentna i da se time Srbija pretvori u tržište za tuđe proizvode.

Kao takva, Srbija spremna ulazi u ‘’ekskluzivno društvo’’ svih onih zemalja koje su jednako kao i ona pristale i prihvatile status kolonije.

Bruto društveni proizvod (BDP)

Sada, nakon svih ovih objašnjenja, opet se možemo vratiti onome što smo rekli na početku i pogledati kako to izgleda u praksi, tj. izbliza pogledati taj čudesni svet BDP-a, tj. metoda izračunavanja privrednog rasta, izračunavanja nečega što se ne može izračunati.
Kao glavni pokazatelj privrednog rasta koristi se tzv. Bruto društveni proizvod (BDP). Međutim, ovde odmah možemo zapaziti jednu nelogičnost jer iako se zove “proizvod” on ne predstavlja proizvodnju već potrošnju.
Postoji nekoliko načina za izračunavanje BDP-a; svi oni, teorijski posmatrano, morali bi dati isti rezultat ali se to u praksi skoro nikada ne desi. Najčešće se koristi troškovni metod (expenditure method) koji u suštini predstavlja zbir finalnih prodaja svih proizvoda i usluga. Jednačina za obračun BDP-a izgleda ovako:
GDP = C + I + G + (X – M)
BDP = (lična potrošnja) + (ukupne investicije) + (državna potrošnja) + (izvoz – uvoz)
Dakle, kao što vidimo, BDP pokušava da izmeri privredu posmatrajući: ličnu potrošnju, investicije, državnu potrošnju i neto izvoz.
Ovde ćemo samo dodati i to da se dobijeni rezultat kasnije umanji za procenat inflacije kako bi se dobio stvarni BDP (real GDP), a kao pokazatelj inflacije, tj. deflator, koristi se rast cene potrošačke korpe (Consumer Price Index, iliti CPI).


Prvi i osnovni problem BDP-a je taj što on u stvari uopšte ne meri privredni rast, već samo povećanu količinu novca, i to ne čak ni svu količinu novog novca (kao što ćemo to kasnije videti), već samo jedan mali deo. Da bismo što bolje shvatili problem, najbolje je da to pogledamo na jednom zamišljenom
primeru.

Zamislimo jedno izolovano ostrvo i privredni sistem sa konstantnom količinom novca u opticaju. Na taj način znatno pojednostavljujemo gornju formulu jer eliminišemo problem uvoza i izvoza, problem valutnih kurseva,
kao i problem obračuna inflacije. Sada zamislimo da se desi neko čudo i da se u jednom trenutku na tom ostrvu udvostruči produktivnost svim privrednim subjektima, bez obzira da li se oni bavili proizvodnjom ili pružanjem usluga. Šta bi se tada dogodilo utom sistemu?

Šta bi se sve tačno dogodilo, to nikako ne možemo znati, ali nema nikakve sumnje u to da bi došlo do rasta kupovne moći novca i do velikog povećanja životnog standarda naroda. Bez obzira da li bi se taj rast životnog standarda manifestovao u obliku veće potrošnje postojećih proizvoda i usluga, ili u obliku pojave novih proizvoda i usluga, ili kroz smanjenje radnih sati (više slobodnog vremena) – sasvim je jasno da bi duplo veća produktivnost morala dovesti do velikog povećanja bogatstva naroda. Međutim, iako je sasvim jasno da bi došlo do velikog privrednog rasta, rasta koji se u normalnim uslovima ne bi mogao desiti čak ni za nekoliko decenija – BDP bi porastao malo, ili nimalo.

Naravno, možemo zamisliti i sasvim suprotnu situaciju, situaciju u kojoj bi se desila neka velika prirodna ili veštačka katastrofa koja bi razorila polovinu postojećih kapitalnih dobara. Šta bi se tada desilo u sistemu? Desilo bi se to da se kupovna moć novca prepolovi i da dođe do dramatičnog osiromašenja naroda, ali BDP, opet, ne bi pokazao skoro ništa.

Dakle, iako su ovo jako pojednostavljeni primeri, samim tim i donekle neprecizni, oni imaju svoju svrhu jer se samo na takvim primerima može potpuno jasno videti suština problema, tj. da nam BDP ne može pokazati
niti privredni rast, niti privredni pad. Uostalom, praksa nam pokazuje da to baš i nisu sasvim hipotetički primeri jer smo upravo sada svedoci situacije da je ogromna većina naroda dramatično osiromašila, a da nam državna vlast i dalje daje podatke o nekom navodnom privrednom rastu od nekih 0.8% ili nešto slično tome.

Uništavanje ekonomije i nestajanje naroda - direktna veza

Danas moramo biti svesni činjenice da postoji direktna veza između uništavanja ekonomije sa nestajanjem naroda. Najsvežiji primer za ovu tezu daje intervju Latinke Perović u dnevnim novinama ’’Blic’’od 27.10.2012. u kome kaže da „je narod koji ne nalazi svoje mesto u ekonomskoj realnosti sveta i okruženju je u realnoj opasnosti da nestane.“
Srpski narod je uvek imao svoje brojne okolne neprijatelјe, preživeo je i brojne pokušaje genocida, ali ga je u kritičnim situacijama spasavala moralna i radna čvrstina, a ne samo vojnička otprnost i ratne pobede. Ovim
mislim na tradicionalni odnos prema radu, do 50-ih godina pre svega u polјoprivredi, a posle toga smo imali i velike uspehe u industrijskoj izgradnji s obzirom na startne pretpostavke.

Narod koji ima šta da radi i koji je koristan ne samo sebi nego i drugima ne može da nestane. Uporedni popisi stanovništva između 1931. i 1951. (period najstrašnijeg fizičkog genocida), kao i između 1991. do danas (period ekonomske katastrofe) pokazuju da je podjednako opasan plan ekonomskog uništenja jednog naroda u odnosu na plan vojnog satiranja i fizičke likvidacije. Broj mladih lјudi koji se rađa, a pogotovo onih koji u najaktivnijem uzrastu ostaju u zemlјi je direktno proporcionalan sa stanjem u srpskoj privredi.

Osnovni zadaci tekstovi na ovom blogu su: izbavlјenje srpskog društva iz zagrlјaja neoliberalnog globalizma i učmale zaostalosti i jačanje ekonomskog patriotizma.
To podrazumeva nagli zaokret sa puta koji vodi u kolonijalno ropstvo na put samostalnosti i političke neutralnosti, kao i ekonomskog oporavka i ubrzanog razvoja privrede i društva. Za realizaciju prvog zadatka - odnosno izbavlјenje srpakog društva iz okrilјa neoliberalnog globalizma - neophodna je odlučnost, hrabrost i patriotizam svih građana i političara.