Bruto društveni proizvod (BDP)

Sada, nakon svih ovih objašnjenja, opet se možemo vratiti onome što smo rekli na početku i pogledati kako to izgleda u praksi, tj. izbliza pogledati taj čudesni svet BDP-a, tj. metoda izračunavanja privrednog rasta, izračunavanja nečega što se ne može izračunati.
Kao glavni pokazatelj privrednog rasta koristi se tzv. Bruto društveni proizvod (BDP). Međutim, ovde odmah možemo zapaziti jednu nelogičnost jer iako se zove “proizvod” on ne predstavlja proizvodnju već potrošnju.
Postoji nekoliko načina za izračunavanje BDP-a; svi oni, teorijski posmatrano, morali bi dati isti rezultat ali se to u praksi skoro nikada ne desi. Najčešće se koristi troškovni metod (expenditure method) koji u suštini predstavlja zbir finalnih prodaja svih proizvoda i usluga. Jednačina za obračun BDP-a izgleda ovako:
GDP = C + I + G + (X – M)
BDP = (lična potrošnja) + (ukupne investicije) + (državna potrošnja) + (izvoz – uvoz)
Dakle, kao što vidimo, BDP pokušava da izmeri privredu posmatrajući: ličnu potrošnju, investicije, državnu potrošnju i neto izvoz.
Ovde ćemo samo dodati i to da se dobijeni rezultat kasnije umanji za procenat inflacije kako bi se dobio stvarni BDP (real GDP), a kao pokazatelj inflacije, tj. deflator, koristi se rast cene potrošačke korpe (Consumer Price Index, iliti CPI).


Prvi i osnovni problem BDP-a je taj što on u stvari uopšte ne meri privredni rast, već samo povećanu količinu novca, i to ne čak ni svu količinu novog novca (kao što ćemo to kasnije videti), već samo jedan mali deo. Da bismo što bolje shvatili problem, najbolje je da to pogledamo na jednom zamišljenom
primeru.

Zamislimo jedno izolovano ostrvo i privredni sistem sa konstantnom količinom novca u opticaju. Na taj način znatno pojednostavljujemo gornju formulu jer eliminišemo problem uvoza i izvoza, problem valutnih kurseva,
kao i problem obračuna inflacije. Sada zamislimo da se desi neko čudo i da se u jednom trenutku na tom ostrvu udvostruči produktivnost svim privrednim subjektima, bez obzira da li se oni bavili proizvodnjom ili pružanjem usluga. Šta bi se tada dogodilo utom sistemu?

Šta bi se sve tačno dogodilo, to nikako ne možemo znati, ali nema nikakve sumnje u to da bi došlo do rasta kupovne moći novca i do velikog povećanja životnog standarda naroda. Bez obzira da li bi se taj rast životnog standarda manifestovao u obliku veće potrošnje postojećih proizvoda i usluga, ili u obliku pojave novih proizvoda i usluga, ili kroz smanjenje radnih sati (više slobodnog vremena) – sasvim je jasno da bi duplo veća produktivnost morala dovesti do velikog povećanja bogatstva naroda. Međutim, iako je sasvim jasno da bi došlo do velikog privrednog rasta, rasta koji se u normalnim uslovima ne bi mogao desiti čak ni za nekoliko decenija – BDP bi porastao malo, ili nimalo.

Naravno, možemo zamisliti i sasvim suprotnu situaciju, situaciju u kojoj bi se desila neka velika prirodna ili veštačka katastrofa koja bi razorila polovinu postojećih kapitalnih dobara. Šta bi se tada desilo u sistemu? Desilo bi se to da se kupovna moć novca prepolovi i da dođe do dramatičnog osiromašenja naroda, ali BDP, opet, ne bi pokazao skoro ništa.

Dakle, iako su ovo jako pojednostavljeni primeri, samim tim i donekle neprecizni, oni imaju svoju svrhu jer se samo na takvim primerima može potpuno jasno videti suština problema, tj. da nam BDP ne može pokazati
niti privredni rast, niti privredni pad. Uostalom, praksa nam pokazuje da to baš i nisu sasvim hipotetički primeri jer smo upravo sada svedoci situacije da je ogromna većina naroda dramatično osiromašila, a da nam državna vlast i dalje daje podatke o nekom navodnom privrednom rastu od nekih 0.8% ili nešto slično tome.