Ekonomska kolonijalizacija Srbije

Istorija se ponavlja, a narod koji ne zna da izvuče pouke iz istorije, osuđen je da živi sa svim posledicama, jer kako se često kaže, istoriju pišu vetrovi. Meni deluje da u Srbiji istorija nikada nikoga nije naučila bilo čemu, i da je naš narod osuđen da doživljava istoriju nepredvidivu kao i vetrove.

Međutim, ono što se dešava u poslednje vreme, izgleda po svemu sudeći da je ponavljanje istorije. Mnogo puta u istoriji vlasti su izdale volju naroda, ali teško je u celoj istoriji naći primer da je volja naroda izdana tolikom brzinom i efikasnošću. Kako je naša Vlada odlučila da štedi na građanima Srbije i kako je direktno uslovljena Međunarodnim finansijskim organizacijama i Evropskom Unijom, nije ni čudo što se to sve desilo tako brzo. Kako su predstavnici Evropske Unije i svih ostalih organizacija jasno videli da imaju posla sa vrlo očajnim premijerom jedne zemlje u kojoj je sve na rasprodaji, napravili su tačno ono što bi svaki iskusni pregovarač u takvoj situaciji napravio – pritegli su ga, tražili su još, a juče ujutru su i dobili još! Unapred su u stvari dobili sve!

Ekonomska šansa Srbije svedena je na najmanji mogući nivo, jer je prokockala sve svoje prilike i sada je postala ekonomska kolonija – tačno ono za šta je već godinama bila i prevdiđena. Naš premijer se ili prepao puta u nepoznato ili je od samog početka bio nespreman i bez volje da zemlju povede u pravom smeru. Pred sobom je imao, doslovno pred sobom, veoma veliku podršku građana Srbije. A danas ti isti životi građana ogledaju se preživljavanjem, bedom i siromaštvom. Ne samo da je narod bio spreman za ''put u nepoznato'', već je i mislio da se na tom putu već nalazi. Međutim, ''EU porodica'' na čelu sa majkom Merkel ponela se prema ovoj Vladi veoma okrutno. Čak je i javna tajna da MMF, taj večiti simbol finansijske eksploatacije, kroji našu ekonomsku politiku. Ali, ''porodica EU'' ide još dalje i pristaje samo na ono što njoj odgovara. Na primer, usvajanje ''Rezolucije o Srebrenici'' u Evropskom parlamentu. Dovoljno da se pokaže ko je gazda Srbiji.

Naša Vlada nije čak ni nastojala da se odupre ovakvim merama, što je već samo po sebi tragično. Na ovaj način kažnjeni su svi građani Srbije i to na krajnje brutalan i bolan način. Iz strikno praktične perspektive, za srpski narod bilo bi bolje da nam je aktuelni režim odmah sve predočio i rekao da sve prihvata ili da uopšte nisu dolazili na vlast sa ovakvim namerama.

Nastupi premijera zapravo samo pokazuju sa kim ima posla. A to možemo opisati na sledeći način: vrlo moćni ljudi pogledaju vas u oči i kažu vam: U pravu ste po svim pitanjima o kojima govorite, ali svejedno biće onako kako mi kažemo! To je politika Evropske Unije. Tužno je to da je ovo tek početak i nije kraj. Berlin verovatno želi još, zadnji udarac. Situacija sa migrantima to jasno pokazuje.

Ali, Srbija je već izgubila. Srbija je poslala ekonomska kolonija. Srbija će izgubiti i svoj suverenitet, a Vlada Srbije kredibilitet. Srbija tretirana na ovaj način je poražena i okupirana. Kao i u slučaju drugih kolonija, zemlji će se uzeti njeno bogatstvo dok joj se u isto vreme nameće diktatorka kontrola. Srpski narod je izdan i sada je bitno da se što pre oporavi. Narod je nasamaren, stoga nije ni čudno zašto premijer stalno govori da odluke donosi ''u ime i za dobrobit građana''. Upravo dolazak ovog režima na vlast daje im legitimno pravo da to kažu jer ih je velika većina građana izabrala na izborima.

Građani Srbije ne smeju dugo biti zbunjeni. Potrebno je brzo se oporaviti od ovog šoka i nešto naučiti. Premijer ne govori istinu kada kaže da je svim svojim potezima spašavao građane i zemlju od još veće katastrofe. Nije on spašavao zemlju, spašavao je elitu, tajkune, a cenu za sve će platiti građani, robovska radnička klasa od koje se sada očekuje da prihvati samoubistvo.

Nakon mera štednje i opšte rasprodaje strateških i nacionalnih resursa, javnih dobara, naš spoljni dug će se smanjiti tek vrlo malo. Vladi Srbije nije ostalo puno prostora za manevar, osima činjenice da će se i dalje zaduživati i sve dublje tonuti u dužničko ropstvo, sve dok od Srbije ne ostane samo ime, grb i zastava.

Neki kažu da se Prvi svetski rat vodio puškama, Drugi tenkovima, a Treći se vodi ekonomskom kolonijalizacijom. Očigledno već živimo u vremenu kada se nekim novim načinima zauzimaju države.

''Čikaška škola'' Miltona Fridmana razara Srbiju

Prošlo je 40 godina od kada je „Čikaška škola“ predvođena neoliberalanim ekonomistom Miltonom Fridmanom, američkim korporacijama, Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom izvela šok-terapiju u Čileu. Prethodno je u puču, koji je izvela vojska generala Augusta Pinočea, ubijen demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende.

Odmah su rasprodati državni resursi, ljudi su pootpuštani sa posla, cene hrane, vode, struje, grejanja su se utrostručile, a plate ostale iste ili su devalvirale. Građani Čilea do osamdesetih godina, živeli su u bedi kao nikad u svojoj istoriji.

Bila je ovo prva „šok terapija“. Ista „terapija“ primenjena je potom i u Argentini, Urugvaju, Brazilu, Boliviji, a po padu Berlinskog zida – i u zemljama Istočne Evrope, Rusiji, kasnije i u nekoliko zemalja Azije, a na spisku su, naravno, i zemlje Balkana.

Cilj je uvek isti: sva moć odlazi u ruke korporacija, što na kraju i dovodi do situacije koju kolokvijalno nazivamo – „jedan odsto bogatih i 99 odsto siromašnih“, kao proces – bogati postaju još bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Srednja klasa je raslojena!

Nažalost, isti film, i pored mnogih upozoravanja, gledali smo i u Srbiji posle petooktobarskih promena. Među onima koji su upozoravali šta nas čeka ako nam makroekonomsku politiku kroje MMF i Amerika, nalazi se i profesor i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Stiglic, svojevremeno i potpredsednik Svetske banke. Tokom posete Beogradu 2001, posle sastanka s predsednikom vlade Zoranom Đinđićem, Stiglic je rekao za „Ekonomist magazin“.

– Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva. Do današnjeg dana niko se nije usprotivio, već po dolasku na vlast iznova je potpisivao novi aranžman sa MMF-om.

Najbolji, poslednji primer kako radi MMF dogodio se prošle godine kada je u pitanju poskupljenje struje. MMF je bio vrlo kategoričan: 15. april i tačka. Kad gazda (MMF) naredi, odluka se hitno mora sprovesti. Tako se i desilo.

Na ovom mestu primećujemo dve vrišteće nelogičnosti: prvo, uprkos vladajućoj dogmi o svemoćnom regulišućem tržištu, ovde nema ni slova o tržišnim razlozima poskupljenja; drugo, odluka o poskupljenju struje donesena je, očigledno, van Srbije. Treća nelogičnost je tadašnja samoreklamerska izjava premijera Aleksandra Vučića koja izaziva podsmeh: “Toliko su nam dobri pokazatelji da nam je prosto neprijatno”. Poskupljenje od 15 odsto ima, isto tako, neobičnu strukturu, kao što je neobičan i razlog koji je doveo do njega. Naime, po Memorandumu jedan deo, nešto veći, ići će EPS-u, a onaj drugi ići će direktno u budžet. Isti memorandum predviđa još jedno poskupljenje u junu ove godine, ali ono će se možda razmotriti ukoliko, da parafraziram Vučića, bude išlo toliko dobro da nam svima bude još neprijatnije.

O razlozima za ovo poskupljenje govorili su pojedinci iz Vlade, govorio je sam i Vučić na opskurnom takozvanom “srpskom Davosu”, odnosno Biznis forumu održanom na Kopaoniku, ali te se izjave međusobno često razilaze. Stoga, o pravim razlozima za ovu meru treba pitati one koji su na ovu odluku inspirisali, da ne kažem primorali Vladu Srbije koja je od poskupljenja zazirala ne iz altruističkih razloga, već zbog nepopularnosti ove mere. Šefica misije MMF Zuzana Murgasova za “IMF survey” kazala je kako je “Javni dug Srbije rastao velikom brzinom do veoma visokog nivoa. Smanjenje duga je prioritet, tako da su snažne akcije potrebne od samog početka”, prenosi RTS. Toliko su nam, naime, dobri ti pokazatelji.

Memorandumi i diktatori

Znači, stvar je u javnom dugu. Koliko je to daleko od proklamovanih dogmi po kojima tržište, samo tržište i njegovi zakoni regulišu cenu! U pitanju je intervencionizam koji je podignut na viši nivo od državnog, koji je vrlo indikativan, ne samo za Srbiju, već za sve one u čijem ambijentu neoliberalne mantre služe kao pokriće za svako pogoršanje životnog standarda i gubitak prava. Za samu Srbiju, čitav ovaj slučaj ima i jasnu političku poruku. Naime, od poslednjih izbora na kojima je Srpska napredna stranka pod Vučićevim vođstvom dobila apsolutnu većinu u Skupštini, deo građanski orjentisanih pojedinaca pokušava da organizuje nekakav opozicioni otpor oko ideje da je Vučić osoba koja donosi sve bitne odluke, skoro pa u autokratskom stilu.

Samo njegovo ponašanje u javnosti govori tome u prilog; on voli da ućutkuje, preti izbacivanjem, uopšte rečeno – voli da se postavlja kao kakav razredni starešina čvrste ruke. Posle ovog poskupljenja struje na koje je on, a i svi ostali iz Vlade, imao uticaja koliko i na poplave prošle godine stvara se jasnija slika. Reč je, dakle, o jednom – malo je reći drugorazrednom, jer se taj razred teško može označiti brojem – povereniku za efikasno sprovođenje odluka međunarodnih finansijskih i političkih struktura. Broj glasova koji je njegova lista dobila na izborima tu nije nikakvo olakšanje, naprotiv. Oni koji pritiskaju, sada imaju jasnu situaciju, tačnu adresu na koju se obraćaju i tu ne pomaže ni čudna Vučićeva koalicijska kombinatorika kada je posle izbora na kojima je mogao da formira Vladu samostalno, ipak krenuo u jednu od najčudnijih koalicija sa drugoplasiranima na izborima.

Zatim, način na koji će volja službenika MMF-a biti sprovedena je priča za sebe, isto tako ilustrativna. Dakle, sve proističe iz pomenutog Memoranduma. Memorandum koji potpisuje premijer sa bilo kim u Srbiji, kao ni u većini drugih zemalja, nema nikakvo pravno dejstvo.

Prosto, ne može EPS da podigne cenu na osnovu nekakvog memoranduma. Zato stvar treba ubaciti u nekakve zakonske tokove, a to je moguće samo ako se donese neki novi zakon ili izmeni neki postojeći. Upravo sada Ministarstvo finansija radi na pripremi izmena Zakona o akcizama, ti predlozi će proći na sednici Vlade, a onda će u Skupštinu na odlučivanje po hitnom postupku. Eto, tako se to radi. Eto, tome služe Vlada i parlament, tj. Skupština. Da prosto sprovedu u delo ono što je troje predstavnika – dvoje iz MMF i jedan iz Svetske banke – stavilo Vučiću pod nos na potpis. Eto, takvi su to diktatori i vlastodršci. Smejurija.

Ekonomski nadrilekari haraju po Srbiji

U svakom slučaju struja će opet poskupeti. To je, izračunali su vajni stručnjaci, prosečno oko 500 dinara po domaćinstvu. Od te sume, kažu, 200 ide direktno u budžet. Tih 200 dinara treba da, po rečima predstavnika Svetske banke u Beogradu, doprinese finansijskoj konsolidaciji, što opet treba da dovede do smanjenja siromaštva. Logika Svetske banke, tj. njenog predstavnika je da građani sami plaćaju svakog meseca svoj budući izlazak iz siromaštva. Otpuštanje koje se najavljuje i uopšte povećanje nezaposlenosti nemaju nikakve veze.

Menadžeri ove provenijencije obično ovakve sitnice ne uzimaju u obzir. A i zašto bi? Jer, kada se ispostavi da stvari ne idu onako kako su oni zacrtali uvek mogu da prebace odgovornost na “diktatora” Vučića, ili na sam narod koji je, znate već, iskvaren komunističkim navikama. Možda ovo i zvuči kao ironija, ali se previse puta dogodilo da bi bilo samo to. Uostalom, evo i Vučića kako sve češće jadikuje nad mentalitetom naroda.

Strujni udar MMF-a je gotova stvar. Evo, stanovnici Srbije imaju dovoljno vremena da počnu sa štednjom. Ostaje da se vidi koja je sledeća šok-terapija i ko će je prepisati. I sve tako do konačnog ozdravljenja – rešenja. A to ozdravljenje počiva na sve većem opterećivanju običnih ljudi, istih onih kojima je u ime tog ozdravljenja već umanjena plata ili penzija. Nije bilo dovoljno. Šta još mogu obični ljudi da učine za zdravlje države? Možda će neka genijalna faca iz neke finansijske nadzorne institucije doći na ideju da treba dati još i krv. Videćemo.