Evropska unija gleda na Srbiju kao na modernu koloniju u kojoj primenjuje najsurovije metode

Kroz istoriju u Evropskoj uniji (EU) postoji konstantna igra najvećih i najmoćnijih. Ta igra se uvek manifestuje u činjenici da je jedan deo država oduvek bio opterećen osvajanjem i kontrolom nam kolonijama. Imperijalističke potrebe su i kroz istoriju uvek imale ekonomsku komponentu, ali je tada prevladavala pohlepa za teritorijama kao simbolom moći, ugleda, nacionalnog ponosa i slično. Nagomilaganje i osvajanje teritorija danas nije primarni cilj EU. Razvijene zapadne zemlje više ne teže ka osvajanju teritorija, kao što je to bio slučaj, na primer, u 19. veku. Danas su imperijalistički ciljevi i potrebe samo modernizovani, što ćemo videti u nastavku teksta.

Građani Srbije moraju da znaju da ni kroz istoriju, Evropska unija nikada nije imala jednaku politiku prema svim narodima, a nikada je neće ni imati. Prema narodima srednje, istočne, jugoistočne Evrope njihova politika je oduvek bila proračunata, podla, ponižavajuća, prevarantska i uvek sa velikom dozom imperijalizma. Takvu politiku Evropska unija danas vodi prema Srbiji. Cilj politike EU prema Srbiji je politička, vojna i ekonomska dominacija i eksploatacija, a glavni pravci delovanja u ostvarenju tih ciljeva su preraspodela, tj. preotimanje prirodnih resursa i bogatstava, a potom političko, finansijsko, tehnološko i kulturno podčinjavanje.

Upravo ovakav današnji imperijalizam je najsuroviji oblik imperijalizma, a razlikuje se od onog u prošlosti samo u sredstvima i metodama ostvarenja – putem političkih, ekonomskih, finansijskih i tehnoloških ucena. Sa drugog aspekta gledano, takva politika je i EU u cilju njenog opstanka neophodna, jer zapadni kapital ima samo jedan cilj, a to je ostvarivanje i uvećanje dobiti. Ukoliko bi EU napustila takvu politiku, ovakav koncept bi se urušio. Zato je zapadnom kapitalu, ekonomska i finansijska ekspanzija osnovni cilj i uslov opstanka. Najsurovije metode Evropska unija danas primenjuje na Srbiju, posmatrajući je kao njenu koloniju.

Obmana broj 1. O slobodnom tržištu, slobodnoj trgovini i protoku kapitala

Jasno se vidi da postoji neka vrsta veze – sprege između korporacija i političkih lidera u razvijenim zemljama, odnosno vidi se nastavak stare imperijalističke politike razvijenih zemalja prema nerazvijenima. Imperijalistička ekspanzija tako podrazumeva ekonomsku i finansijsku ekspanziju, a neophodnost za to je slobodno tržište i slobodan protok finansijskog kapitala.

U potrazi za profitom, korporacijama u tom slučaju smetaju sve moguće barijere i one na sve načine nastoje da ih zaobiđu ili ucenama zahtevaju uklanjanje svih carinskih i fiskalnih barijera. Tako su se vremenom plasirale kampanje za tzv. slobodnu trgovinu, odnosno potpuno ukidanje svih nacionalnih prepreka koje bi zaštitile domaću ekonomiju. To je zapravo smisao stalnog isticanja prednosti ‘’liberalizacije’’ trgovine. Kako je Srbija prošla u ovom slučaju, može se najbolje videti potpisivanjem SSP-a, 2008. godine.

Današnji povici, moramo u Evropsku uniju, ne znače i više jedinstvenosti, bratstva, jednakosti, smanjenja ekonomskih, tehnoloških, kulturnih i drugih razlika u Evropi, nego više slobode kapitalu, a samim tim i više nadmoći razvijenih prema nerazvijenima, odnosno i više resursa, bogatstava, tržišta za proizvode sumnjivog kvaliteta i jeftine radne snage – drugim rečima, savremeni oblik stvaranja kolonija.

Obmana broj 2. Evropska unija nam se predstavlja kao najbolja zajednica ikad na svetu

Zemlje u Evropi koje danas čine Evropsku Uniju su se uvek ujedinjavale u korist jednih, a na štetu drugih. Pravila Evropske unije napravljene su u skladu sa interesima kapitala i interesima najvećih i najmoćnijih. Ne postoji jedinstvena politika koja bi štitila interese svih. Mi danas imamo situaciju da se briselska administracija izdigla iznad tzv. evropskog društva. Stvorena je evro-elita uz pomoć kapitala koja promoviše vrednosti Evropske unije u kojoj je zaštićen isključivo kapital i interesi elitnih zemalja, a ne dugoročan razvoj zajednice evropskih naroda. Evropska unija je danas sve drugo, osim jedne jedistvene zajednice. Priče o dobru, ljubavi, međusobnom uvažanju, dugoročnom i kratkoročnom usklađenom razvoju svih članica ostao je samo san zanesenih evrofila, jer očito je da sve članice Evropske unije ne dele ni isti san, ali ni istu sudbinu.

U Evropskoj uniji previše toga ne valja da bi za sve narode predstavljala nešto dostojno, pravedno i iskreno. Nasuprot tome, razlike i nejednakosti između članica se sve više povećavaju, kao i suštinske uloge pojedinih članica. Razvoj jedne članice ostvaruje se na teret druge i tako u krug.

Razvijene članice Evropske unije bogate se, a nerazvijene sve više siromaše. Sprski narod mora da bude svestan ovih činjenica, a to je da se sve svodi na eksploataciju slabijih, povećanje siromaštva siromašnih i sa druge strane, uvećanje bogatstva bogatih. To je danas ‘’moralna’’ osnova na kojoj počiva Evropska unija. Istinskog razvoja ne može biti ni u jednom pogledu, ako ne počiva na napred navedenoj ‘’moralnoj’’ osnovi. Istinskog razvoja teško da će ikada i biti, jer na tom putu su prisutne brojne prepreke: pre svega, isključiva potreba za profitom, potom, žeđ za vlašću, i na kraju ona posebna i opasna napast zapadne kulture – napast dominacije, moći i nadmoći.

Jedinstvena Evropska unija, jedinstveno i slobodno tržište životno su opasni za male i nerazvijene zemlje. Srbija neće imati apsolutno nikakve šanse da se otrgne od tuđe dominacije niti će moći na bilo koji način da zadrži kontrolu nad svojom ekonomijom. Visoko razvijene zemlje su u sprezi sa svojim moćnim finansijskim i industrijskim korporacijama koje imaju apsolutnu prednost u trci na jedinstvenom i ‘’slobodnom’’ tržištu. Na taj način, gaze sve pred sobom.

Obmana broj 3. Ako uđemo u Evropsku uniju rešićemo sve naše probleme

Najveći deo srpske politike i deo građana Srbije misle da ćemo ulaskom u Evropsku uniju rešiti sve svoje probleme. To je potpuna laž. Sa druge strane, najveći deo naših problema je i nastao mantrom da ‘’EU nema alternativu’’. Lažne demokrate stvaraju sliku kako će se povećati životni standard, kako će se obezbediti radna i socijalna prava. Kako će država prihvatajući ‘’evropske norme’’ povećati svoju ulogu u brizi za građane, a smanjiti ulogu u vođenju interesa krupnog stranog kapitala. Pritom, zaboravlja se ono najbitnije. A to najbitnije je da je jedna nakaradna i zaostala doktrina – neoliberalna doktrina i neoliberalni koncept uvek do sada promovisan kao idealan sistem za društveno i ekonomsko uređenje EU, ali i sveta. U tom sistemu, tržište definiše glavne socijalne i političke odluke, dok država smanjuje svoju ulogu u ekonomiji, i time obezbeđuje stranim korporacijama potpunu slobodu kojima je ostvarivanje profita glavni cilj po svaku cenu. U tom sistemu, zagovara se da građanima treba dati puno manje, pre nego više socijalnih prava i zaštite, čime se opet radi u interesu kapitalu i kapitalističkim elitama na štetu radnika i celog stanovništva.

Obmana broj 4. Lažni evrofili u Srbiji stvaraju sliku kako je EU jedna skladna i idilična zajednica

Lažni evrofili ili namerno obmanjuju građane ili nikada ništa nisu pročitali, pa nam stoga serviraju priču kako je Evropska unija idilična zajednica koja se o svakom svoj članu nesebično brine. Međutim, pravilo neoliberalne doktrine je da onaj koji ne uspe da se ‘’prilagodi’’, ne treba i ne zaslužuje pomoć da preživi. Drugim rečima, onaj koji ne može da nauči da leti, treba ga naučiti kako se pada. Uh, koliko smo kao država i društvo imali takvih padova. Mislim da se decenijama od toga nećemo oporaviti.

Evropska unija da bi bila ono što evrofanatici danas žele da nam predstave mora biti podčinjena ideji slobode i dostojanstva izvan svih i svakakvih diktata, ucena i dominacije. Današnja Evropska unija svedena je na jednu ideologiju, a jedna ideologija uvek je nosila i nosi sa sobom diktaturu.

ISTINA: Šta je Srbija dobila pod parolom da Evropska unija nema alternativu?

Na putu u takvu zajednicu, koju već 17 godina podržavaju, pripremaju srpske političke, kulturne, socijalno-ekonomske ‘’elite’’, a taj put, čini mi se, blagoslovile su i versko-moralne ‘’elite’’, Srbija se našla na strašnom putu sa stalnim ucenama, pritiscima i uslovljavanjima.

Prvo što smo dobili je obavezna saradnja sa MMF-om, što znači da smo direktno toj instituciji kao i Svetskoj banci dozvolili da kreiraju našu ekonomsku politiku i da postavljaju vazale na vlasti koji će ispunjavati svaku njihovu želju. Srbija je time pristala da se strategija njene propasti nameće spolja, da se odluke o srpskoj ekonomiji i drugim politikama donose izvan zemlje i u korist drugih. Srbija je prihvatila insistiranje na otvorenosti tržišta i kapitala, usvojila je poguban model neoliberalizma. Time se odrekla mogućnostima korišćenja ekonomskih politika za podsticanje ekonomskog razvoja.

Potom je došlo do liberalizacije tržišta roba i kapitala, bez ikakve mogućnosti da se kontroliše uvoz, ali i strani investitori. Prepustili smo da nam preuzmu osnovnu polugu ekonomije, resursa, rudnih i ostalih bogatstava, bez obzira na poznatu činjenicu da se nijedna ekonomija na svetu nije razvila na osnovu stranih investicija, ali i činjenice da zemlja koja prepusti svoje resurse postaje kolonija. Omogućeno je i dopušteno jačanje interesa i prevlasti isključivo stranog kapitala.

Otvaranjem tržišta i slobodnom protoku kapitala, pristali smo i na deindustrijalizaciju ne radeći apsolutno ništa po pitanjima industrijske i poljoprivredne proizvodnje u vremenu kad se zemlje i društva razvijaju na industriji. Na taj način, Srbija je ispunila osnovni kriterijum Evropske unije, a to je da uništi svoju industrijsku proizvodnju, privatizuje sve što može da privatizuje, sa ciljem koji promoviše neoliberalizam, a to je da domaća privredna društva ne bi bila ili postala konkurentna i da se time Srbija pretvori u tržište za tuđe proizvode.

Kao takva, Srbija spremna ulazi u ‘’ekskluzivno društvo’’ svih onih zemalja koje su jednako kao i ona pristale i prihvatile status kolonije.

Bruto društveni proizvod (BDP)

Sada, nakon svih ovih objašnjenja, opet se možemo vratiti onome što smo rekli na početku i pogledati kako to izgleda u praksi, tj. izbliza pogledati taj čudesni svet BDP-a, tj. metoda izračunavanja privrednog rasta, izračunavanja nečega što se ne može izračunati.
Kao glavni pokazatelj privrednog rasta koristi se tzv. Bruto društveni proizvod (BDP). Međutim, ovde odmah možemo zapaziti jednu nelogičnost jer iako se zove “proizvod” on ne predstavlja proizvodnju već potrošnju.
Postoji nekoliko načina za izračunavanje BDP-a; svi oni, teorijski posmatrano, morali bi dati isti rezultat ali se to u praksi skoro nikada ne desi. Najčešće se koristi troškovni metod (expenditure method) koji u suštini predstavlja zbir finalnih prodaja svih proizvoda i usluga. Jednačina za obračun BDP-a izgleda ovako:
GDP = C + I + G + (X – M)
BDP = (lična potrošnja) + (ukupne investicije) + (državna potrošnja) + (izvoz – uvoz)
Dakle, kao što vidimo, BDP pokušava da izmeri privredu posmatrajući: ličnu potrošnju, investicije, državnu potrošnju i neto izvoz.
Ovde ćemo samo dodati i to da se dobijeni rezultat kasnije umanji za procenat inflacije kako bi se dobio stvarni BDP (real GDP), a kao pokazatelj inflacije, tj. deflator, koristi se rast cene potrošačke korpe (Consumer Price Index, iliti CPI).


Prvi i osnovni problem BDP-a je taj što on u stvari uopšte ne meri privredni rast, već samo povećanu količinu novca, i to ne čak ni svu količinu novog novca (kao što ćemo to kasnije videti), već samo jedan mali deo. Da bismo što bolje shvatili problem, najbolje je da to pogledamo na jednom zamišljenom
primeru.

Zamislimo jedno izolovano ostrvo i privredni sistem sa konstantnom količinom novca u opticaju. Na taj način znatno pojednostavljujemo gornju formulu jer eliminišemo problem uvoza i izvoza, problem valutnih kurseva,
kao i problem obračuna inflacije. Sada zamislimo da se desi neko čudo i da se u jednom trenutku na tom ostrvu udvostruči produktivnost svim privrednim subjektima, bez obzira da li se oni bavili proizvodnjom ili pružanjem usluga. Šta bi se tada dogodilo utom sistemu?

Šta bi se sve tačno dogodilo, to nikako ne možemo znati, ali nema nikakve sumnje u to da bi došlo do rasta kupovne moći novca i do velikog povećanja životnog standarda naroda. Bez obzira da li bi se taj rast životnog standarda manifestovao u obliku veće potrošnje postojećih proizvoda i usluga, ili u obliku pojave novih proizvoda i usluga, ili kroz smanjenje radnih sati (više slobodnog vremena) – sasvim je jasno da bi duplo veća produktivnost morala dovesti do velikog povećanja bogatstva naroda. Međutim, iako je sasvim jasno da bi došlo do velikog privrednog rasta, rasta koji se u normalnim uslovima ne bi mogao desiti čak ni za nekoliko decenija – BDP bi porastao malo, ili nimalo.

Naravno, možemo zamisliti i sasvim suprotnu situaciju, situaciju u kojoj bi se desila neka velika prirodna ili veštačka katastrofa koja bi razorila polovinu postojećih kapitalnih dobara. Šta bi se tada desilo u sistemu? Desilo bi se to da se kupovna moć novca prepolovi i da dođe do dramatičnog osiromašenja naroda, ali BDP, opet, ne bi pokazao skoro ništa.

Dakle, iako su ovo jako pojednostavljeni primeri, samim tim i donekle neprecizni, oni imaju svoju svrhu jer se samo na takvim primerima može potpuno jasno videti suština problema, tj. da nam BDP ne može pokazati
niti privredni rast, niti privredni pad. Uostalom, praksa nam pokazuje da to baš i nisu sasvim hipotetički primeri jer smo upravo sada svedoci situacije da je ogromna većina naroda dramatično osiromašila, a da nam državna vlast i dalje daje podatke o nekom navodnom privrednom rastu od nekih 0.8% ili nešto slično tome.

Uništavanje ekonomije i nestajanje naroda - direktna veza

Danas moramo biti svesni činjenice da postoji direktna veza između uništavanja ekonomije sa nestajanjem naroda. Najsvežiji primer za ovu tezu daje intervju Latinke Perović u dnevnim novinama ’’Blic’’od 27.10.2012. u kome kaže da „je narod koji ne nalazi svoje mesto u ekonomskoj realnosti sveta i okruženju je u realnoj opasnosti da nestane.“
Srpski narod je uvek imao svoje brojne okolne neprijatelјe, preživeo je i brojne pokušaje genocida, ali ga je u kritičnim situacijama spasavala moralna i radna čvrstina, a ne samo vojnička otprnost i ratne pobede. Ovim
mislim na tradicionalni odnos prema radu, do 50-ih godina pre svega u polјoprivredi, a posle toga smo imali i velike uspehe u industrijskoj izgradnji s obzirom na startne pretpostavke.

Narod koji ima šta da radi i koji je koristan ne samo sebi nego i drugima ne može da nestane. Uporedni popisi stanovništva između 1931. i 1951. (period najstrašnijeg fizičkog genocida), kao i između 1991. do danas (period ekonomske katastrofe) pokazuju da je podjednako opasan plan ekonomskog uništenja jednog naroda u odnosu na plan vojnog satiranja i fizičke likvidacije. Broj mladih lјudi koji se rađa, a pogotovo onih koji u najaktivnijem uzrastu ostaju u zemlјi je direktno proporcionalan sa stanjem u srpskoj privredi.

Osnovni zadaci tekstovi na ovom blogu su: izbavlјenje srpskog društva iz zagrlјaja neoliberalnog globalizma i učmale zaostalosti i jačanje ekonomskog patriotizma.
To podrazumeva nagli zaokret sa puta koji vodi u kolonijalno ropstvo na put samostalnosti i političke neutralnosti, kao i ekonomskog oporavka i ubrzanog razvoja privrede i društva. Za realizaciju prvog zadatka - odnosno izbavlјenje srpakog društva iz okrilјa neoliberalnog globalizma - neophodna je odlučnost, hrabrost i patriotizam svih građana i političara.