Rudnici su naše nacionalno bogatstvo, a nalaze se u funkciji razvoja tuđih ekonomija

Resursi borskog i majdanpečkog rudarstva su neiscrpni jer dosad nije iskorišćena ni njihova polovina. Overene geološke rudne rezerve iznose oko 1,38 milijardi tona rude i sadrže oko 5,1 milion tona bakra, 202 tone zlata i 1.477 tona srebra. Potvrđeni resursi, sa prosečnom godišnjom eksploatacijom 26 miliona tona rude, garantuju proizvodnju bakra u narednih 50 godina.

Najznačajniji naši rudnici su rudnici bakra u Borskom regionu, koji se nalaze – sa topionicom i prizvodnjom bakra i plemenitih metala – u sastavu Kombinata RTB Bor. Ovaj Kombinat je ekonomski i strateški mnogo značajniji za zemlju od pažnje koja mu se pridaje. Umesto da postoji državna strategija za razvoj industrije na bazi ovoga vrednog metala i da se izvoze proizvodi sa višim fazama prerade – na našu žalost – izvoze se polufabrikati putem kojih se razvijaju tuđe ekonomije. Dakle, naše nacionalno bogatstvo je u funkciji razvoja tuđih ekonomija. Ovo je dokaz da nemamo strategiju planiranja razvoja, a niti kontinuitet bilo kakve, a kamoli odgovorne, ekonomske politike. Možemo samo konstatovati, da nema uspešne ekonomije bez znanja i stručnih ljudi, niti bez patriotske politike i odgovorne vlasti.

Ostali rudnici, iako nisu po značaju na nivou Borskih rudnika, ipak su veoma bitni kako sa ekonomskog, tako i sa strateškog aspekta. Teško bi bilo sve rudnike nabrojati i ponaosob opisati njihov značaj i karakteristike rudnih minerala i njihovu proizvodnju, pa ih zato neću ni pominjati. Ali, važno je istaći ono što je zajedničko za celokupno rudarstvo, odnosno današnji položaj rudarstva i politiku koja se vodi prema ovoj grani privrede.

Opšta je ocena, da je velika državna nebriga prema ovoj delatnosti, a posebno je nebriga izražena posle globalističke okupacije naše zemlje. Naime, neodgovorne vlasti su posle 2000. godine, provodeći neoliberalnu ekonomsku politiku, nastojale da totalno uruše ovu delatnost i da rudnike – kao najveće nacionalno bogatstvo – prepuste raznim multinacionalnim kompanijama iz neokolonijalnih zemalja. Tako su otuđene cementare, a samo sticajem okolnosti, RTB Bor i mnogi drugi rudnici su ostali pod nacionalnim okriljem.

Potrebno je pomenuti šta bi se desilo ako bi strateški rudnici otuđeni

Kao prvo, prirodno bogatsvo – koje ima kako ekonomski, tako i strateški značaj – eksploatisale bi kompanije iz neokolonijalnih zemalja, čime bi povećavale svoj uticaj na našu ekonomiju.

Drugo, strani vlasnici bi smanjili broj radnika i istovremeno povećali eksploataciju – najamnih radnika – onih koji bi ostali da rade. Na samom početku ne bi im smanjivali plate, ali ih zato ne bi ni usklađivali sa rastom troškova života.

Treće, smanjili bi sva socijalna izdvajanja, kao i izdvajanja za ostale društvene potrebe.

Četvrto, ekstrakcija u rudnicima ne bi se modernizovala niti bi se poboljšavali uslovi rada rudara.

Peto, u rudnike bi se ulagalo samo onoliko koliko je potrebno za veće ostvarenje profita, bez sagledavanja budućnosti i razvoja.

Šesto, profit od nacionalnog bogatstva izvozio bi se u tuđe ekonomije!

Nakon svega rečenog, može se konstatovati da ekonomski zločinci mogu davati nacionalne resurse tuđim eksploatatorima.

Naša zemlja je geološki nedovoljno istražena, a dosadašnja istraživanja ukazuju na bogatstvo raznih rudnih minerala. Zbog toga treba u narednom periodu povećati istraživačke radove u rudarstvu.

Energetika i rudarstvo su strateške, perspektivne i inicijalne grane privrede. Naime, energetika je osnov razvoja celokupne privrede, dok je rudarstvo strateška i inicijalna grana privrednog razvoja.

Od mineralnih sirovina počinje reprodukcioni lanac viših oblika proizvodnje. Zato u zemljama koje imaju odgovornu i patriotsku vlast – putem rudarstva – se multiplikuju privredni efekti, jer se na prerađenim sirovinama razvijaju viši tehničko-tehnološki oblici proizvodnje. Neodgovorne vlasti daju rudnike tuđim subjektima koji izvoze sirovine sa najnižim stepenom obrade. 

Od nametnute oktobarske revolucije u Srbiji do uspešne primene ''Vašingtonskog konsenzus-a''

Neoliberalizam, kao političko-ekonomska ideologija, nastaje sedamdesetih godina prošlog veka (kao recidiv liberalnog kapitalizma), čiji su rodonačelnici Fridrh Von Hajek (Fridrich Von Hayek) i Milton Fridman koji su dobili i Nobelove nagrade za ekonomiju i to Hajek 1974., a Fridman 1976. godine. Ova ideološka doktrina, uobličena u set ekonomskih mera i politika, najpre je implementirana 1973. godine u Čileu (zahvaljujući Čikaškom ekonomisti Miltonu Fridmanu) čije su posledice bile katastrofalne, a potom su takvu doktrinu podržali Margaret Tačer i Ronald Regan. Ta podrška je bila sasvim i logična, jer ova ideološka doktrina je i koncipirana u interesu moćnih i bogatih, a na štetu manje razvijenih i siromašnih zemalja.

Treba napomenuti da neoliberalizam nije koncept konzistentne teorije, već set ekonomskih politika koje su u funkciji krupnog finansijskog kapitala razvijenih privreda i trasirani put koji vodi manje razvijene zemlje u neokolonijalno ropstvo. Drugim rečima može se reći, da je ovo ideološki projekat neoliberalnog globalizma, koji teži da sveukupne društvene oblasti, ljudsko delovanje i odnose, prevede u oblast tržišta, a državu – koja bi trebala da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima i interesima većine građana – potisne na margine uticaja. Zato se i kaže da je neoliberalizam ideologija tržišnog fundamentalizma gde ,,nevidljiva ruka” – a to je ruka moćnih koja po principu ,,sile jačeg” – treba da rešava i potčini sve ljudske prirode i društvene potrebe (ekonomiju, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, odbranu i……) u korist bogatih.

Osnovni principi na kojima se temelji doktrina neoliberalizma jeste totalna privatizacija, deregulacija, liberalizacija, finansijska stabilizacija i neutralisanje državne uloge u svim sferama života sem u zaštiti interesa bogatih.

Neki od teoretičara neoliberalizma povezuju neoliberalnu doktrinu sa obiljem društvenih sloboda pa čak i sa slobodama pojedinaca. To je zaista pravi paradoks, jer neoliberalizam podržava samo slobodu moćnih društava i pojedinaca tako što im daje pravo i slobodu da ekonomski ugrožavaju živote manje moćnih i društava i pojedinaca.

Neoliberalna doktrina je poslužila kao teorijska osnova za donošenje projekta o globalizaciji (drugo ime za kolonijalizam) – jednog od najvažnijih projekta zapadnih zemalja u drugoj polovici 20. veka – koji je nazvan ,,Vašingtonski konsenzus” (Vašingtonski dogovor). Ovaj Projekat je – po nalogu državnog establišmenta SAD – izradio Ekonomski institut za međunarodnu ekonomiju (trust mozgova) iz Vašingtona koga personalizuje ekonomista Džon Viljemson (John Njiliamson). Projekat je lepo uobličen u deset tačaka ili reformskih politika – koje su delimično već bile sadržane i u doktrini neoliberalizma – a među njima su najvažnije: privatizacija javnih preduzeća i svih javnih resursa, liberalizacija trgovine, liberalizacija finansijskog tržišta, liberalizacija stranih direktnih investicija, ukidanje subvencija i deregulacija propisa koji ometaju ulazak na tržište.. Može se oceniti da se jedna od osnovnih ideja – kojom su se rukovodili autori ovoga manifesta – ogleda u nameri da se sa nekoliko strateških tačaka ukloni država iz ekonomske sfere i da se umanji njen uticaj. 

Ostale tačke su samo forma da bi se zamaglile namere, odnosno cilj Projekta. Sa Projektom su se saglasili – MMF, Svetska Banka i Ministarstvo finansija SAD, a potom ga je 1989. godine kodifikovao Džon Vilijemson (John Williamson) i predstavio javnosti kao ,,najbolji” model za dinamičan rast i razvoj zemalja u razvoju i zemalja u tranziciji te ga nazvao ,,Vašingtonski koncezus”. Verovatno je tako nazvan zato što su ga usvojile tri najvažnije svetske institucije, a ne zbog toga što su ga najpre (pod prinudom) prihvatile zemlje Latinske Amerike.

Tako je donošenjem Vašingtonskog konsenzusa, ozakonjena i doktrina neoliberalne ekonomije.

Nakon srpske oktobarske revolucije, međunarodna zajednica nam je nametnula ,,dobre usluge” kroz već spremljene programe reformi i ,,obučene” inostrane savetnike. Oni nisu imali previše težak zadatak, jer domaći vazali nisu ni razmišljali o modernizaciji zemlje i o razvoju ekonomije koja bi se sprovodila u interesu većine njenih građana. Sebe su smatrali ,,Bogom datim vladarima” i odmah su prihvatili univerzalni program neoliberalne ekonomije baziran na Vašingtonskom konsenzus i nastojali da verno implementiraju sve njegove instrumente. Posledice su katastrofalne i još će se dugo i dugo osećati.

Predlozi rešenja za spas srpskog naroda i Srbije

Neophodno je hitno odustajanje od pogubne neoliberalne ekonomije te dosadašnji atipični model – koji se zasniva na rasprodaji imovine, stalnom zaduživanju, nepotrebnom uvozu i potrošnji nezarađenog – zameniti sa tipičnim modelom privređivanja, odnosno sa domaćinskom ekonomijom.

Odustajanje od neoliberalizma znači: odustajanje od daljnje devastacije i rasprodaje državne imovine i strateških resursa, odustajanje od daljnjeg razgrađivanja države i državnih funkcija, odustajanje od koncepta uništavanja domaćeg bankarstva i domaće trgovine te prestanak favorizovanja tuđih banaka i tuđih trgovina, odustajanje od vođenja diktirane monetarne politike i poigravanja sa kursom dinara, odustajanje od bankarske i finansijske politike na bazi visokih kamatnih stopa, odustajanje od koncepta ekonomskog opstanka (jer ne može biti razvoja) na bazi stranih direktnih investicija, odustajanje od totalne liberalizacije i uvođenje podnošljive liberalizacije prema stepenu našeg razvoja, odustajanje od daljnjeg državnog zaduživanja i trošenja nezarađenog, zamena socijalno-prisilne štednje sa politikom stimulativne štednje, odustajanje od daljnjeg prepuštanja medijskog prostora stranim medijima, odustajanje od napuštanja srpske kulure i tradicije i nasilnog uvođenja vesternizacije, odustajanje od dopuštanja tzv. nevladinim organizacijama da se poigravaju sa nacionalnim pitanjima i životima građana Srbije, odustajanje od daljnjeg dopuštanja raznim agenturama da vršljaju po našoj zemlji, odustajanje od izvršavanja naloga iz Brisela i Vašingtona koji nisu u interesu Srbije i Srpskog naroda i još mnogo toga.

Iz navedenog se najbolje može oceniti šta bi trebali i šta ne bi smeli raditi. Već je rečeno koji bi model ekonomske politike bio najprihvatljiviji za naše prilike. Međutim, novi koncept ekonomije ne može se izgraditi preko noći. Treba doneti set propisa sa mnoštvom ideja i principima sa kojima se može odgovoriti na sve sadašnje i buduće izazove. Najpre treba sprovesti korenite reforme u svim privrednim i finansijskim segmentima i napraviti strategiju za izlazak privrede i društva iz sadašnje krize i projektovati postepeni razvoj. Razvoj bi trebali zasnivati na primenjivom znanju i investicijama u infrastrukturu (razvoj nauke i građevinarstva), kao i na još četiri osnovna privredna pravca, a to su: industrijalizacija – bazirana na savremenim tehnologijama – razvoj energetike, razvoj poljoprivrede i saobraćaja.

Jednostavno rečeno, osnovni cilj ekonomske politike treba biti dugoročno održiv opstanak i dinamičan privredni rast i razvoj društvene zajednice iz čega treba da se ostvari poboljšanje blagostanja, odnosno poboljšanje kvaliteta života svih građana.

Knjiga: "Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Izvod iz knjige ''Ekonomska kolonijalizacija Srbije''

Ako se zapitamo, da li su rasprodajom preduzeća u bescenje, država i banke naplatile svoja potraživanja – pouzdano se može reći, veoma malo. Dakle, ni država ni banke nisu naplatile potraživanja. Epilog svega toga jeste, da je veoma malo ostalo od prave srpske države – onakve kakvu građani zaslužuju – a od srpskih banaka nije ostalo ništa, jer su uništene po istom scenariju kao i ostala privreda.

Zatim, ako se zapitamo da li je neko odgovarao za uništenje privrede i za učinjene ekonomske zločine – odgovor je negativan, a posledice su katastrofalne i osećaju se u svim segmentima društva. Umesto da je država podržala obnovu i razvoj svojih fabrika, ona subvencioniše i plaća radna mesta koja se otvaraju putem takozvanih direktnih stranih investicija, a to su proizvodnje sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta.

Pod velikim i značajnim privrednim sistemima podrazumevaju se subjekti (preduzeća, korporacije i ostali organizacioni oblici privrednih subjekata) koji imaju zaokruženu ekonomsko-tehnološku i proizvodnu celinu, sa ljudskim resursima osposobljenim za proizvodne, naučno-istraživačke i razvojne aktivnosti u okviru određene grane delatnosti i koji uz to imaju značajnu ulogu u razvoju nacionalne ekonomije, nezavisno od njihovog organizacionog i vlasničkog oblika.
Uglavnom, značajni privredni sistemi su oni privredni subjekti koji su dugogodišnjim radom stvarali i afirmisali proizvodne brendove na domaćem i međunarodnom tržištu i koji bitno doprinose ekonomsko-tehnološkom razvoju zemlje. Pored toga što su oni generatori razvoja nacionalne ekonomije, oni su i važne poluge putem kojih država može ostvarivati uticaje u međunarodnoj zajednici.

Nadalje, treba napomenuti da se ekonomska snaga i prepoznatljivost države u međunarodnoj zajednici, ne ogleda se samo po broju stanovnika, po površini teritorije i po visini BDP, već i po snazi velikih privrednih sistema, odnosno po participaciji njihovih brendova na svetskom tržištu. Zbog toga, ekonomski patriotizam mora biti konstitutivni element unutrašnje i spoljne politike države. Proizvodni brendovi se ne stvaraju preko noći, već naučnim i sistematskim aktivnostima u dužem vremenskom periodu i oni čine nacionalno bogatstvo.

Privredni razvoj može se ostvarivati samo putem dobro organizovanih privrednih sistema zato što:
– Veliki privredni sistemi su generatori razvoja nacionalne ekonomije.
– Zatim, jedino veliki privredni sistemi mogu stvarati nacionalne brendove.
– Samo veliki sistemi imaju kooperantski potencijal za razvoj malih i srednjih preduzeća.
– Veliki sistemi su nosioci tehnološkog razvoja, obrazovanja i tehnološke kulture.
– Nadalje, samo putem velikih i dobro organizovanih privrednih sistema mogu se ostvarivati dobri rezultati na svetskom tržištu.
Privredni sistemi sa svojim brendovima, koji imaju značajno učešće na domaćem i međunarodnom tržištu, su pravi ekonomski ambasadori.

Država bez nacionalnih brendova je bezimena država.

Nije teško oceniti zašto su uništavani, zašto se i dalje nastavlja pustošenje ostataka od velikih privrednih sistema i njihovih brendova. To je isključivo i samo zato, što su veliki privredni sistemi velika prepreka neoliberalnom imperijalizmu. Na primer, Srbija ne sme proizvoditi traktore kao svoj brend (IMT i IMR), ali može proizvoditi male snopove od žičica različitih boja sa najnižim stepenom tehnološkog intenziteta (manufakturna proizvodnja) za traktore u nekim tuđim zemljama.Poražavajuća istina!

Nadalje, Srbija ne sme imati svoje trgovinske lance i svoje banke, jer su te delatnosti namenjene stranim subjektima. Očito je da svetski moćnici smatraju da Srbija treba da bude bezimena država, bez tehničko-tehnološkog razvoja i bez svojih brendova. Takođe, njeni građani se ,,osuđuju” da budu samo potrošači tuđih proizvoda i pokorni gladijatori u firmicama koje se instaliraju putem takozvanih stranih direktnih investicija, čiji je osnovni cilj eksploatacija prirodnih i ljudskih resursa.
Postavlja se logično pitanje, da li Srbija kao država može opstati, a kamoli da se razvija, putem stranih direktnih investicija? Zatim, da li se putem tuđih satelitskih pogona može postići puna zaposlenost građana? Iako se političari hvale sa otvaranjem nekih pogona pod imenom SDI, nezaposlenost građana je sve veća i veća.

Koji će to subjekti biti generatori nacionalnog razvoja kada se u potpunosti unište ostaci značajnijih privrednih sistema? Nadalje, koji su to brendovi koji mogu biti srpski ekonomski ambasadori na svetskom tržištu i koji mogu imati imidž srpske lične karte? Da li ,,Fiat” – makar bio proizveden i u Kragujevcu – može biti srpski ekonomski ambasador? Koji su to privredni sistemi koji mogu biti važne i uticajne poluge u međunarodnoj zajednici? Na sva pitanja, odgovori su negativni. Stoga se nameće potreba i imperativ budućim vladama da se ostaci od svih privrednih sistema moraju revitalizovati i obnoviti.

Odmah posle srpske oktobarske revolucije, svi su značajniji privredni sistemi proglašeni za gubitaše i za neperspektivne privredne subjekte. Nešto vrlo slično dešava se i danas. Naši vazali su isticali da se srpska industrija ne može obnoviti, jer da zemlja nema realne prirodne, finansijske a ni ljudske resurse za proizvodnju te da naša industrija ne može ni postići konkurentnost na svetskom tržištu. Zbog toga su zagovarali samo privredne delatnosti iz oblasti usluga, bez oblika materijalne proizvodnje. Međutim, i takvu su politiku ubrzo demantovali, jer su pored industrije, uništili sve domaće trgovine, domaća osiguravajuća društva i domaće banke.
Znači, trebalo je po scenariju neoliberalnog globalizma uništiti sve što je srpsko i što može biti neka prepreka u implementaciji instrumenata globalizacije.

Ekonomska kolonijalizacija Srbije

Istorija se ponavlja, a narod koji ne zna da izvuče pouke iz istorije, osuđen je da živi sa svim posledicama, jer kako se često kaže, istoriju pišu vetrovi. Meni deluje da u Srbiji istorija nikada nikoga nije naučila bilo čemu, i da je naš narod osuđen da doživljava istoriju nepredvidivu kao i vetrove.

Međutim, ono što se dešava u poslednje vreme, izgleda po svemu sudeći da je ponavljanje istorije. Mnogo puta u istoriji vlasti su izdale volju naroda, ali teško je u celoj istoriji naći primer da je volja naroda izdana tolikom brzinom i efikasnošću. Kako je naša Vlada odlučila da štedi na građanima Srbije i kako je direktno uslovljena Međunarodnim finansijskim organizacijama i Evropskom Unijom, nije ni čudo što se to sve desilo tako brzo. Kako su predstavnici Evropske Unije i svih ostalih organizacija jasno videli da imaju posla sa vrlo očajnim premijerom jedne zemlje u kojoj je sve na rasprodaji, napravili su tačno ono što bi svaki iskusni pregovarač u takvoj situaciji napravio – pritegli su ga, tražili su još, a juče ujutru su i dobili još! Unapred su u stvari dobili sve!

Ekonomska šansa Srbije svedena je na najmanji mogući nivo, jer je prokockala sve svoje prilike i sada je postala ekonomska kolonija – tačno ono za šta je već godinama bila i prevdiđena. Naš premijer se ili prepao puta u nepoznato ili je od samog početka bio nespreman i bez volje da zemlju povede u pravom smeru. Pred sobom je imao, doslovno pred sobom, veoma veliku podršku građana Srbije. A danas ti isti životi građana ogledaju se preživljavanjem, bedom i siromaštvom. Ne samo da je narod bio spreman za ''put u nepoznato'', već je i mislio da se na tom putu već nalazi. Međutim, ''EU porodica'' na čelu sa majkom Merkel ponela se prema ovoj Vladi veoma okrutno. Čak je i javna tajna da MMF, taj večiti simbol finansijske eksploatacije, kroji našu ekonomsku politiku. Ali, ''porodica EU'' ide još dalje i pristaje samo na ono što njoj odgovara. Na primer, usvajanje ''Rezolucije o Srebrenici'' u Evropskom parlamentu. Dovoljno da se pokaže ko je gazda Srbiji.

Naša Vlada nije čak ni nastojala da se odupre ovakvim merama, što je već samo po sebi tragično. Na ovaj način kažnjeni su svi građani Srbije i to na krajnje brutalan i bolan način. Iz strikno praktične perspektive, za srpski narod bilo bi bolje da nam je aktuelni režim odmah sve predočio i rekao da sve prihvata ili da uopšte nisu dolazili na vlast sa ovakvim namerama.

Nastupi premijera zapravo samo pokazuju sa kim ima posla. A to možemo opisati na sledeći način: vrlo moćni ljudi pogledaju vas u oči i kažu vam: U pravu ste po svim pitanjima o kojima govorite, ali svejedno biće onako kako mi kažemo! To je politika Evropske Unije. Tužno je to da je ovo tek početak i nije kraj. Berlin verovatno želi još, zadnji udarac. Situacija sa migrantima to jasno pokazuje.

Ali, Srbija je već izgubila. Srbija je poslala ekonomska kolonija. Srbija će izgubiti i svoj suverenitet, a Vlada Srbije kredibilitet. Srbija tretirana na ovaj način je poražena i okupirana. Kao i u slučaju drugih kolonija, zemlji će se uzeti njeno bogatstvo dok joj se u isto vreme nameće diktatorka kontrola. Srpski narod je izdan i sada je bitno da se što pre oporavi. Narod je nasamaren, stoga nije ni čudno zašto premijer stalno govori da odluke donosi ''u ime i za dobrobit građana''. Upravo dolazak ovog režima na vlast daje im legitimno pravo da to kažu jer ih je velika većina građana izabrala na izborima.

Građani Srbije ne smeju dugo biti zbunjeni. Potrebno je brzo se oporaviti od ovog šoka i nešto naučiti. Premijer ne govori istinu kada kaže da je svim svojim potezima spašavao građane i zemlju od još veće katastrofe. Nije on spašavao zemlju, spašavao je elitu, tajkune, a cenu za sve će platiti građani, robovska radnička klasa od koje se sada očekuje da prihvati samoubistvo.

Nakon mera štednje i opšte rasprodaje strateških i nacionalnih resursa, javnih dobara, naš spoljni dug će se smanjiti tek vrlo malo. Vladi Srbije nije ostalo puno prostora za manevar, osima činjenice da će se i dalje zaduživati i sve dublje tonuti u dužničko ropstvo, sve dok od Srbije ne ostane samo ime, grb i zastava.

Neki kažu da se Prvi svetski rat vodio puškama, Drugi tenkovima, a Treći se vodi ekonomskom kolonijalizacijom. Očigledno već živimo u vremenu kada se nekim novim načinima zauzimaju države.

''Čikaška škola'' Miltona Fridmana razara Srbiju

Prošlo je 40 godina od kada je „Čikaška škola“ predvođena neoliberalanim ekonomistom Miltonom Fridmanom, američkim korporacijama, Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom izvela šok-terapiju u Čileu. Prethodno je u puču, koji je izvela vojska generala Augusta Pinočea, ubijen demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende.

Odmah su rasprodati državni resursi, ljudi su pootpuštani sa posla, cene hrane, vode, struje, grejanja su se utrostručile, a plate ostale iste ili su devalvirale. Građani Čilea do osamdesetih godina, živeli su u bedi kao nikad u svojoj istoriji.

Bila je ovo prva „šok terapija“. Ista „terapija“ primenjena je potom i u Argentini, Urugvaju, Brazilu, Boliviji, a po padu Berlinskog zida – i u zemljama Istočne Evrope, Rusiji, kasnije i u nekoliko zemalja Azije, a na spisku su, naravno, i zemlje Balkana.

Cilj je uvek isti: sva moć odlazi u ruke korporacija, što na kraju i dovodi do situacije koju kolokvijalno nazivamo – „jedan odsto bogatih i 99 odsto siromašnih“, kao proces – bogati postaju još bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Srednja klasa je raslojena!

Nažalost, isti film, i pored mnogih upozoravanja, gledali smo i u Srbiji posle petooktobarskih promena. Među onima koji su upozoravali šta nas čeka ako nam makroekonomsku politiku kroje MMF i Amerika, nalazi se i profesor i dobitnik Nobelove nagrade Džozef Stiglic, svojevremeno i potpredsednik Svetske banke. Tokom posete Beogradu 2001, posle sastanka s predsednikom vlade Zoranom Đinđićem, Stiglic je rekao za „Ekonomist magazin“.

– Postoje brojni slučajevi koji pokazuju da saveti MMF nisu u skladu sa interesima zemlje kojoj su upućeni. Zato se morate diplomatski suprotstaviti „šok terapeutima“ iz MMF, braneći vlastite interese, jer ulog u tranziciji je mnogo veći od ekonomije – u pitanju je razvoj celokupnog društva. Do današnjeg dana niko se nije usprotivio, već po dolasku na vlast iznova je potpisivao novi aranžman sa MMF-om.

Najbolji, poslednji primer kako radi MMF dogodio se prošle godine kada je u pitanju poskupljenje struje. MMF je bio vrlo kategoričan: 15. april i tačka. Kad gazda (MMF) naredi, odluka se hitno mora sprovesti. Tako se i desilo.

Na ovom mestu primećujemo dve vrišteće nelogičnosti: prvo, uprkos vladajućoj dogmi o svemoćnom regulišućem tržištu, ovde nema ni slova o tržišnim razlozima poskupljenja; drugo, odluka o poskupljenju struje donesena je, očigledno, van Srbije. Treća nelogičnost je tadašnja samoreklamerska izjava premijera Aleksandra Vučića koja izaziva podsmeh: “Toliko su nam dobri pokazatelji da nam je prosto neprijatno”. Poskupljenje od 15 odsto ima, isto tako, neobičnu strukturu, kao što je neobičan i razlog koji je doveo do njega. Naime, po Memorandumu jedan deo, nešto veći, ići će EPS-u, a onaj drugi ići će direktno u budžet. Isti memorandum predviđa još jedno poskupljenje u junu ove godine, ali ono će se možda razmotriti ukoliko, da parafraziram Vučića, bude išlo toliko dobro da nam svima bude još neprijatnije.

O razlozima za ovo poskupljenje govorili su pojedinci iz Vlade, govorio je sam i Vučić na opskurnom takozvanom “srpskom Davosu”, odnosno Biznis forumu održanom na Kopaoniku, ali te se izjave međusobno često razilaze. Stoga, o pravim razlozima za ovu meru treba pitati one koji su na ovu odluku inspirisali, da ne kažem primorali Vladu Srbije koja je od poskupljenja zazirala ne iz altruističkih razloga, već zbog nepopularnosti ove mere. Šefica misije MMF Zuzana Murgasova za “IMF survey” kazala je kako je “Javni dug Srbije rastao velikom brzinom do veoma visokog nivoa. Smanjenje duga je prioritet, tako da su snažne akcije potrebne od samog početka”, prenosi RTS. Toliko su nam, naime, dobri ti pokazatelji.

Memorandumi i diktatori

Znači, stvar je u javnom dugu. Koliko je to daleko od proklamovanih dogmi po kojima tržište, samo tržište i njegovi zakoni regulišu cenu! U pitanju je intervencionizam koji je podignut na viši nivo od državnog, koji je vrlo indikativan, ne samo za Srbiju, već za sve one u čijem ambijentu neoliberalne mantre služe kao pokriće za svako pogoršanje životnog standarda i gubitak prava. Za samu Srbiju, čitav ovaj slučaj ima i jasnu političku poruku. Naime, od poslednjih izbora na kojima je Srpska napredna stranka pod Vučićevim vođstvom dobila apsolutnu većinu u Skupštini, deo građanski orjentisanih pojedinaca pokušava da organizuje nekakav opozicioni otpor oko ideje da je Vučić osoba koja donosi sve bitne odluke, skoro pa u autokratskom stilu.

Samo njegovo ponašanje u javnosti govori tome u prilog; on voli da ućutkuje, preti izbacivanjem, uopšte rečeno – voli da se postavlja kao kakav razredni starešina čvrste ruke. Posle ovog poskupljenja struje na koje je on, a i svi ostali iz Vlade, imao uticaja koliko i na poplave prošle godine stvara se jasnija slika. Reč je, dakle, o jednom – malo je reći drugorazrednom, jer se taj razred teško može označiti brojem – povereniku za efikasno sprovođenje odluka međunarodnih finansijskih i političkih struktura. Broj glasova koji je njegova lista dobila na izborima tu nije nikakvo olakšanje, naprotiv. Oni koji pritiskaju, sada imaju jasnu situaciju, tačnu adresu na koju se obraćaju i tu ne pomaže ni čudna Vučićeva koalicijska kombinatorika kada je posle izbora na kojima je mogao da formira Vladu samostalno, ipak krenuo u jednu od najčudnijih koalicija sa drugoplasiranima na izborima.

Zatim, način na koji će volja službenika MMF-a biti sprovedena je priča za sebe, isto tako ilustrativna. Dakle, sve proističe iz pomenutog Memoranduma. Memorandum koji potpisuje premijer sa bilo kim u Srbiji, kao ni u većini drugih zemalja, nema nikakvo pravno dejstvo.

Prosto, ne može EPS da podigne cenu na osnovu nekakvog memoranduma. Zato stvar treba ubaciti u nekakve zakonske tokove, a to je moguće samo ako se donese neki novi zakon ili izmeni neki postojeći. Upravo sada Ministarstvo finansija radi na pripremi izmena Zakona o akcizama, ti predlozi će proći na sednici Vlade, a onda će u Skupštinu na odlučivanje po hitnom postupku. Eto, tako se to radi. Eto, tome služe Vlada i parlament, tj. Skupština. Da prosto sprovedu u delo ono što je troje predstavnika – dvoje iz MMF i jedan iz Svetske banke – stavilo Vučiću pod nos na potpis. Eto, takvi su to diktatori i vlastodršci. Smejurija.

Ekonomski nadrilekari haraju po Srbiji

U svakom slučaju struja će opet poskupeti. To je, izračunali su vajni stručnjaci, prosečno oko 500 dinara po domaćinstvu. Od te sume, kažu, 200 ide direktno u budžet. Tih 200 dinara treba da, po rečima predstavnika Svetske banke u Beogradu, doprinese finansijskoj konsolidaciji, što opet treba da dovede do smanjenja siromaštva. Logika Svetske banke, tj. njenog predstavnika je da građani sami plaćaju svakog meseca svoj budući izlazak iz siromaštva. Otpuštanje koje se najavljuje i uopšte povećanje nezaposlenosti nemaju nikakve veze.

Menadžeri ove provenijencije obično ovakve sitnice ne uzimaju u obzir. A i zašto bi? Jer, kada se ispostavi da stvari ne idu onako kako su oni zacrtali uvek mogu da prebace odgovornost na “diktatora” Vučića, ili na sam narod koji je, znate već, iskvaren komunističkim navikama. Možda ovo i zvuči kao ironija, ali se previse puta dogodilo da bi bilo samo to. Uostalom, evo i Vučića kako sve češće jadikuje nad mentalitetom naroda.

Strujni udar MMF-a je gotova stvar. Evo, stanovnici Srbije imaju dovoljno vremena da počnu sa štednjom. Ostaje da se vidi koja je sledeća šok-terapija i ko će je prepisati. I sve tako do konačnog ozdravljenja – rešenja. A to ozdravljenje počiva na sve većem opterećivanju običnih ljudi, istih onih kojima je u ime tog ozdravljenja već umanjena plata ili penzija. Nije bilo dovoljno. Šta još mogu obični ljudi da učine za zdravlje države? Možda će neka genijalna faca iz neke finansijske nadzorne institucije doći na ideju da treba dati još i krv. Videćemo.